Čaj od raznog korenja se ohladio. Daba je prišao i svirnuo mačku Prcku u uvo. Ovaj je skočio iz mog skuta, prišao do lonca i srknuo čaj. Nakostrešen, jauknuo je samrtnički. Pao je pored lonca duboko dišući. Daba je opet svirnuo, ovog puta Prcku u usta. On je, odjednom, skočio, tri puta se preokrenuo u vazduhu i pobegao ispod zatvorenih vrata.

– Bravo, uspelo je! Altana, dodaj nevoljnom – zapovedao je svojoj ženi dok je gasila cigaretu u čaju. Pio sam i povraćao. Daba je vrištao: još, još, ne odustaj! Nakon što sam ispovratio creva, uspeo sam da popijem čašu Dabinog napitka.

– Bravo, sinko! Mora da izdržiš, sad dolazi raspamećivanje zatrovane krvi.

Izašao je i doneo veliki, kuhinjski nož. Iz zarđale kutije izvadio je deset plesnivih zrna pšenice. Zahvatio je u lončić vrelu vodu sa peći, pomešao je sa mačjim dlakama, stavio kažiprst u nju, uhvatio se slobodnom rukom za čuljavo uvo i narikački zakukao:

– Sve sile moćne tmine, osvetlite Dabine visine, prenesite njegove siline, očistite krv od prljavštine!

To je sve što sam čuo i razumeo.

Dušan Đorđević