Kasnije mnogobrojne intervencije možda su delom rezultat Borinog stava da je Koštana trebalo da nosi pravi dramski naboj, da okosnica bude njena stvarna sudbina, koja je ostala zapretana. “Ono što sam pisao o Koštani, nije Koštana u samoj stvari. Ona je drugo…”


Piše: Zoran S. Nikolić


 

I najpoznatiji su i najtragičniji, ali koga je od njih troje zadesila najveća patnja – to je teško odrediti. Ako ćemo po tome kako su otišli u smrt, onda je to Dimitrije Mitka Stajić, sa teškom gorčinom i kajanjem. Samoubistvom. Ranivši jataganom i pištoljem neposredno pre smrtnog trena troje koje je voleo – suprugu Sofiju, ćerku Jefimiju (Jeftimiju) i svog dobrog druga Daneta.

Ako ćemo po ličnom osećanju tragike, onda je to, prirodno, pisac Bora Stanković, ali ako ćemo po životnim mukama i po trajanju tragike, onda je to Malika Eminović, udata Rašitović. Koštana. Ona je najduže nosila u sebi tugu, najduže je gledala svoju propast, koja nije usledila nakon uspona, već odmah na startnoj poziciji.

Oni se otrezne i nisu krivi

Dvojica slavnih Vranjanaca imali su i jarkim suncem obasjane životne trenutke, Malika nije. Nesreća ovih muškaraca je najpre u njihovom poimanju života, Maliku je zadesila nesreća još sa rođenjem. Ženski pol već je bio u ondašnjem Vranju zla sudbina, pa i da nije rođena kao Ciganka.

Malika Eminović rođena je oko 1872. godine u porodici muzičara iz Gornje čaršije. Još kao devojčica postala je član kafanskog orkestra, u kome su još i otac i stariji brat, što znači da je ubrzo pretvorena i u erotski objekat. Veći bakšiš zahteva više ulaganja, te su zato i otac i brat brojali dukate ne primećujući strah, bol, patnju, jer veći bakšiš znači da su uspešni u svom poslu. Gosti kafana su moćni i poreklom, i društvenim statusom i bogatstvom, oni su agresivni i gađa se njihov “merak” muzikom, igrom, telom, odobravanjem svega što učine. Oni plaćaju. Oni se otrezne i nisu krivi.

Patrijarhalno ustrojstvo podrazumeva podelu na klase i to da za sve postoji opravdanje. Moćni su stvorili “ono o čemu se ne priča”. Svoje nepodopštine rutinski svrstavaju u taj koš – “ono o čemu se ne priča”, očekuju da tako i ostali čine, ravni njima ili slabiji, ili, bude li suprotno, surovo kažnjavaju i nepoštovanje i nepoznavanje pravila. Ponekad i ubistvom. Sila u svakom smislu je njihov merak. Njihova moć naspram obostranog straha. Jedni da sačuvaju privilegije, drugi da prežive njihove privilegije. “Merak cenu nema”.

Koštana je mrzela Boru Koštana

Na česta kasnija navaljivanja, Malika nikada nije govorila o Mitki, o Dimitriju Stajiću. Mrzela je neskriveno i njega i Boru Stankovića. Smatrala je da se pisac nepravedno bogati na njenom imenu, ne shvatajući da Malika nije važna za dramu, a da bi ga tužila, na nagovor piščevih neprijatelja (lokalni političari, neki od njih i narodni poslanici), ubedili su i njenog muža Maksuta i nju da je zaslužna koliko i pisac, pa je mislila da je na sudu izgubila zbog ciganskog porekla. Umetnička funkcija Koštane u drami je simbolična, da naznači propušteno u životu, što ne podleže pravnim kriterijumima.

Ukoliko smo i našli uzrok mržnje prema piscu, pitanje mržnje prema Mitki (da ne bude zabune: Mitka u nominativu, Mitke u vokativu) je složenije. Kako je Mitka bio meraklija u kafani, on se onda veselio i plaćao svoje pesme. Zlatom. Mnogo. To su biografske činjenice o kojima su svedočili savremenici. Ali, šta fali njegovom zlatu? Da li je on uzeo od mlade Ciganke i nešto što se ne plaća zlatom? Svakako nije zlatom naneo ranu koju mu ona ne prašta. Ili neko njemu sličan, njoj su svi oni bili isti. Ma koliko plaćali, njoj se činilo da to nije dovoljno.

Nedodirljivi

U stvari, Malika pred novinarima ne pominje niti jednog poznatog Vranjanca. Kada bi je pitali pred kim je igrala i pevala, navodila je kralja Milana pri obilasku ondašnje granice kod Ristovca, pri poseti Vranjskoj Banji i Vranju, onda kralja Petra i kralja Aleksandra (Karađorđevići se javljaju kasnije, decenijama posle njene smrti – 1945. godine, a pominju ih njeni potomci), kada su odmarali u Vranjskoj Banji, i “veliku gospodu”, verovatno misleći na turiste, jer je Banja nekada bila istaknuto mondensko mesto. Govori o nedodirljivima i onima koji su obezličeni. Ona svakako ne želi da pomene imena onih iz svoje sredine koji su je povredili. Herojski i racionalno, jer je takvim držanjem izbegavala ulogu doživotne žrtve.

Početkom aprila 1941. godine R. Stojiljković, “Politikin” dopisnik iz Vranja, obišao je u Vranjskoj Banji Maliku (Eminović) Rašitović. Prilog je objavljen na dan bombardovanja Beograda, a “Politika” više do završetka rata nije izlazila. Broj 11797 je verovatno jedan od najmanje čitanih u istoriji ovog lista. Na osmoj strani, na dva stupca, dopisnik Stojiljković, verovatno u nedostatku aktuelnih vesti iz Vranja, u kome je, kao i u ostatku zemlje, vladalo uzbuđenje zbog nemačkih trupa u Bugarskoj, zbog grčko-italijanskih sukoba u Albaniji, zbog već zahuktalog rata u zapadnoj Evropi i u Africi, uoči same ratne katastrofe, opisuje Malikino siromaštvo u mahali Burdinci u Vranjskoj Banji i ističe kontrast između ovog zapuštenog naselja i sjaja odmarališta za bogate.

Udaja na vrhuncu slave i profitabilnosti

U tekstu nastoji da opravda već ustaljenu zamisao čitalaca o Vranju i Vranjancima, ali i kaže nešto što odudara: “Koštanu ne treba zamišljati kao neku zavodnicu, jer ona to u istini nije ni bila”. Navodi i da je na silu udata, ali ne kaže ništa o okolnostima, kao ni ostali izvori, i prethodni i potonji, pa nam ostaje da pretpostavimo kako je do toga došlo i zašto je udaja bila neminovna na vrhuncu slave i profitabilnosti.

Zašto je otac, kao glavni i u kući i u orkestru, pristao da se “firma” raspadne? Njen tarabuh su, kako se kaže u gradskim legendama, za jednu noć punili zlatom, ona se, to sama više puta tvrdi, tri puta za noć presvlačila, a ruho joj je bilo najskuplje. Ako je Malika bila zvezda koja je donosila novac, pa i ne onoliko koliko legende govore, šta je uticalo da se naprečac ugovori udaja koja bi je sklonila iz Vranja? Da li se pevačica i igračica pobunila ili se desilo nešto što će početi uskoro da se pokazuje kao bruka, i to ne njena, jer u ondašnjem shvatanju ona je dolazila otuda gde nema bruke, iz Gornje čaršije? Da nije bila u pitanju čast nekog uglednog građanina?

Nezamislivo je da se Malikinom ocu zgrozilo zlato tek sada, kada zvezda orkestra ima devetnaest godina, kada više nije maloletna. Nemoguće ako je mogao da gleda sve što je gledao prethodnih desetak godina. Kakogod bilo, ona se sklonjena iz čaršije 1891. godine, tri godine pre Mitkinog samoubistva, koje se, opet, nikako ne može dovesti u vezu sa Malikom. Na kraju, i u drami je njihov odnos deerotizovan.

Koštana Vranje

Ciganka je morala da igra

Karakteristično za sve izveštaje o njenom životu jeste da ona naplaćuje razgovore i fotografisanje. U izveštaju koji pominjemo, ona žali što nije mlađa i lepša, ali novinar beleži svoje utiske: “Još jedna cigareta je uvod za fotografisanje. Ona je i navikla na fotografski objektiv, jer zna da su se svi razgovori sa njom završavali slikanjem, svejedno pod kakvim okolnostima ona pristala na to slikanje. Banka-dve je najveća cena za njeno poziranje”. Izneto zapažanje bi moglo da sugeriše da je Malika još u mladosti naučena da naplaćuje svoje usluge.

“Ciganka je morala da igra, da peva, da ljubi – sve za pare. Njena vrata i njena usta bila su otvorena svakome. Njene noge za igru, njena usta za pesmu mogao svako da kupi. Zar nisu umetnost i prostitucija jedno isto: što čista priroda ne može da zadovolji, zadovolji veština; a to je samo u pervertiranim degenerisanim dušama. Vranje je imalo dekadentsko doba, a sa njime svoju visoku umetnost pesme i svoju finu prostituciju”. To je zapazio Miloš Savković, evropski obrazovan i nadahnut Frojdovom literaturom, tokom 1931. godine, kada je, istražujući delo Bore Stankovića, boravio u Vranju, u “Pismima” koja je objavila “Misao”.

“Silni, pusti i divlji bili su čorbadžije vranjske. I Husein-pašu su u surgun oterali na početku prošlog veka”. “Njihovi sinovi uče škole u Carigradu i Serezu i to visoke trgovačke škole”. U “Pismima iz Vranja” Savković otvara i pitanje nečiste krvi kod vranjske gospode, što izaziva, nakon njegovog predavanja na Kolarčevom univerzitetu 1934. godine oštru dvomesečnu novinsku polemiku. Međutim, zamerke se nisu odnosile na ključna njegova teorijska zapažanja, već na neke sekundarne faktografske omaške. Savkovićevo mišljenje o Maliki Eminović podudarno je stavu autora “Koštane” o građenju književnog lika.

Malika, mitska i fatalna

Stanković je na desetine puta intervenisao u tekstu drame nakon prve verzije. Nije bio zadovoljan, kao da se kajao što je u drami propustio istinske drame, Malikinu i Mitkinu, koje su, opet, u realnosti bile razdvojene. Još na samom početku, kada je shvatio da se od njega očekuje da stvori srpsku Karmen, on se suprotstavio takvom stavu, što zbog toga što on ništa epigonskog u sebi nije imao, što zbog toga što je imao jasnu zamisao o ishodu kreativnog čina. Na kraju je Koštana ostala kao umetnička skica posebne vranjske žene, u muškom umu zamišljene, mitske i fatalne. Možda je pisac osećao dug prema tom liku, jer je Mitka verovatno približno prikazan kako je i projektovano. U njegovoj zaostavštini vidimo da se ljutio kada bi mu pomenuli Karmen, da je smatrao da je Koštana mnogo obuhvatnija.

Ne treba zanemariti da je desetak njih učestvovalo u nastanku “Koštane”, da su konačnom obliku drame najviše doprineli dramaturzi Narodnog pozorišta, a Stanković se borio i sa njima i sa sobom. Kasnije mnogobrojne intervencije možda su delom rezultat njegovog stava da je Koštana trebalo da nosi pravi dramski naboj, da okosnica bude njena stvarna sudbina, koja je ostala zapretana. “Ono što sam pisao o Koštani, nije Koštana u samoj stvari. Ona je drugo… to ni Maksut ne zna!”