Znate li kada su se pojavile i kako su se zvale prve privatne novine u Vranju, odnosno štampana stvar koja nije bila tek oglasna tabla za isticanje službenih objava? Ako ste mislili da su to “Vranjske novine”, koje su počele da izlaze 1931, grešite.


Piše: Zoran Radulović


 

Prema “Društvenoj istoriji Vranja” Riste Simonovića, prva tiskovina sa sadržajima o Vranju svakako je “Vranjski glasnik”, koji je od 1891. do 1892. izlazio jednom nedeljno. Simonović, međutim, beleži i to da se radilo o službenom glasilu Okružnog odbora za Okrug vranjski”, iz čega se jasno vidi čemu je taj list služio i ko ga je pravio.

     U “Društvenoj istoriji Vranja” stoji da je 1906, dva puta mesečno, kao službeno glasilo Vranjskog okruga, izlazio i list “Graničar”, koji je imao takvo ime zato što je varoš tada bila na tromeđi.

     Simonović pominje i nedeljnik “Vranjski pokret”, list za privredu, trgovinu i književnost, koji je izlazio 1910, što ukazuje na prave lokalne novine, u današnjem smislu te reči. Podataka o izdavaču “Vranjskog pokreta”, nažalost, u “Društvenoj istoriji Vranja” nema.

Službovanje Milorada Zebića

     Dostupni su nam, međutim, veoma zanimljivi detalji o privatnom listu koji se u Vranju pojavio dve godine ranije, 1908, a koje nam je ostavio Milorad Zebić u svojim sećanjima pod nazivom “Moje službovanje” (Beograd, 2013).

Vranjanski glasnik Milorad Zebić

Milorad Zebić

     Zebić je rođen u Loznici 1883, završio je Pravni fakultet u Beogradu 1907. (ekonomsko-finansijski odsek), a studije dopuno u Parizu – na Sorboni – 1912. i 1916-1918. On je čitavog života bio državni službenik – prvih pet godina u Ministarstvu finansija, a ostatak u Ministarstvu narodne privrede, odnosno Ministarstvu trgovine i industrije. U vreme balkanskih ratova bio je vojni cenzor, a od 1914. radio je u Pres-birou u Nišu i bio dopisnik poljskih, belgijskih i francuskih novina. S vojskom je prešao u Albaniju. Posle penzionisanja obavljao je i dužnosti glavnog sekretara Beogradske berze (od 1935. do kraja 1937) i viceguvernera Narodne banke (od 1938. do 1939). Odlikovan je ordenima Svetog Save, Belog orla i Jugoslovenske krune, kao i francuskom Akademskom palmom i ordenom oficira legije časti.

     Impresivna Zebićeva karijera započela je u Vranju, 22. aprila 1908, kada je kao mladi pravnik ukazom poslat u Poresko odeljenje, gde je narednih godinu dana radio kao poreznik 6. klase. Ovaj Lozničanin ostavio nam je dragocene podatke o ljudima i lokalnim običajima, pa tako i o privatnim novinama koje su se u gradu pojavile u to vreme.

Kolega Milan Rasinski

     Naime, sa Zebićem je u Vranju službovao i izvesni Milan Rasinski, koji je bio pomoćnik u Poreskom odeljenju. Zebić ne navodi odakle je taj Rasinski, ali ističe da je bio siromah i da je vodio život nasmejanog i bezazlenog boema: imao je deklamatorski način govora, stalno je nešto zapitkivao, mnogo je pušio, izlazio sa posla iz ovog ili onog razloga, kasnio, prebacivao radne obaveze na druge… Nemilice je trošio hartiju, pera i koverte, jer je pisao mnogo pisama, a predstavljao se kao rođak Stojana Protića i tvrdio da je u Vranju samo privremeno.

     – Boemska priroda, stalno u oskudici, živa narav od koje se nije mnogo ni očekivalo. Pazili smo da ne napravi kakvu bruku, a od posla pristajali na ono “daj šta daš”. Odobravali smo mu i izlazak sa posla, tobož radi privatnih obaveza, kad smo videli da je neispavan ili nervozan, a toga je bilo često po završetku berbe vinograda – piše Zebić, dodajući da je Rasinski na kraju ipak dobio premeštaj u Beograd.

Vranjski ili Vranjanski glasnik

     Živopisni Rasinski svakako nije bio dobar državni službenik, ali Zebić navodi da je gajio ljubav prema stihu, odnosno da je pisao pesme i recitovao, te da je za Vranje donekle značajan jer je sa nekim pečatorescem Dobrivojevićem, koji je imao malu štampariju s povelikim tiglom, 1908. pokrenuo “Vranjanski glasnik”.

     – Te novine su doživele svega dva-tri broja, ispunjena pesmama i materijalom koji je poglavito Rasinski dao. On ga je pisao i sastavljao u arhivi Poreskog odeljenja, uz veliku sekiraciju čika Trajka (šef Rasinskog – prim Z. R.), koji je to čudo s presovanim crnim brkovima i gustim obrvama ispod čupave glave, s jedom u duši posmatrao ispod svojih starinskih naočara – navodi u svojim sećanjima Zebić, dodajući da je i sam napisao jedan mali prilog za te novine.

     U priči o “Vranjanskom glasniku” postoji i jedna nedoumica: da ta novina nije zapravo pokušaj revitalizacije “Vranjskog glasnika” iz 1892. u privatnoj režiji; i nije li možda Zebić, kao Lozničanin, u svojim memoarima izmenio ime lista u skladu sa sopstvenim osećajem za jezik? To verovatno nikada nećemo saznati.

     Kako god, “Vranjanski glasnik” nije zaživeo, niti spada u impresivne izdavačke poduhvate, ali je, po svemu sudeći, bio prvi pokušaj pravljenja privatnog lista u Vranju. Što se Rasinskog tiče, on je i danas, posle 110 godina, savršeni prototip srpskog novinara.