Kako to izgleda da možeš mrzeti ceo jedan narod? Da li je to moguće, ako je za pravu mržnju potrebna znatna bliskost sa objektom?

Piše: Zoran S. Nikolić

U Srbiji se mržnja gaji kao cveće, kaže Dušan Kovačević pre neki dan. Kao cveće? U gajenju cveća neophodna je predanost, posvećenost, upornost, zar ne? Pipav je to posao, mora se svakodnevno zalivati, okopavati, pleviti, nadzirati, ali Srbija nije baš poznata po gajenju cveća. Biće da je uspešnija u gajenju mržnje, ako ćemo verovati akademiku, koji se latio te zanimljive komparacije. Idu nam kolektivni sportovi i ide kolektivna mržnja.

Kao što je potrebno mnogo uložiti u cveće, tako je potrebno mnogo energije upotrebiti i za mržnju: treba mrzeti Hrvate, Albance, Rome, Amerikance, Ruse, migrante, homoseksualce, Partizan, Zvezdu… EU, NATO, masone, katolike, muslimane… bogatije od nas, siromašnije od nas, obrazovanije, neobrazovanije… plave, crne, žute, bele, crvene… masone, strane plaćenike, domaće izdajnike, okupatore, strane pomagače…

Najveći Srbin i najveći srbomrzac

Treba mrzeti baš sve, a na kraju, ili odmah na početku, i Srbe, podseća me jedan prijatelj koji se u šali pita šta mu je potrebno da se nađe na listi najvećih srbomrzaca, pa još postuje onaj spisak od njih tridesetoro naj.

I stvarno je paradoksalan to primer. Nema mere kojom bi se ustanovilo ko je najveći Srbin (siguran sam jedino da to nije niko za koga sam čuo da ga takvim smatraju) ili ko je najveći srbomrzac. Mi, u stvari, nemamo nikakvu potvrdu da oni mrze nekog, jedino je izvesno da sastavljači te liste mrze bar to tridesetoro Srba, te da su oni deklarisani srbomrsci.

Ali kako to izgleda da možeš mrzeti ceo jedan narod? Da li je to moguće, ako je za pravu mržnju potrebna znatna bliskost sa objektom?