Super jazz grupa, u pravom smislu reči, koju predvodi klavirista Kenny Werner, a u kojoj su i saksofonista Dave Liebman i bubnjar Peter Erskine, kao i jedan od najtraženijih kontrabasista u SAD – Nemac Johannes Weidenmuller – imaće jedan od prvih zajedničkih koncerata na Nišvillu 2019. i to završne večeri festivala, u nedelju 11. avgusta


 

Formalni vođa ovog sastava je pijanista, kompozitor, aranžer, ali i esejista Kenny Werner (1951), kojeg je muzičko interesovanje za improvizaciju posle diplomiranja klasičnog klavira na Manhattan School of Music odvelo na Berklee.

Tamo mu je mentor bila Madamme Chalof (majka bariton saksofoniste Serge Chalofa), čiji presudni uticaj na muzičko razmišljanje ali i životnu filozofiju Kenny ističe i posle skoro 50 godina karijere.

Ko je Kenny Werner

Inspirisan tom saradnjom 1995. godine, Kenny Werner je napisao knjigu o psihološkim aspektima muzike – Effortless Mastery. Prvi važniji angažman mu je bio u čuvenom big bendu The Thad Jones/Mel Lewis Orchestra (danas poznatim kao Village Vanguard Orchestra), gde počinje ozbiljno da komponuje i aražira za veće sastave, što ga je kasnije često dovodilo u Evropu, gde su veliki džez orkestri izvodili njegove kompozicije. Nekoliko puta je bio gostujući kompozitor i solista sa čuvenim holandskim Metropol Orkestrom.

Osim sa svojim triom, nastupao je i snimao sa mnogim velikanima kao štop su Dave Douglas, Chriss Potter, Brian Blade… Virtouz jazz usne harmonike Toots Thielemans nastupao je sa Wernerom u duu punih 17 godina, a saradnja sa Joe Lovanom traje već četiri decenije.

Kenny Werner je 2010. dobio prestižnu nagradu Guggenheim Fellowship za album No Beginning No End, snimljenim posle tragične smrti njegove kćeri.

Revolucionar džez pedagodije

Saksofonista, flautista, kompozitor ali i autor više udžbenika – prekretnica u džez pedagogiji, Dave Liebman (1946) – jedna je od najznačajnijih džez ličnosti od sedamdesetih godina dvadesetog veka do danas. Posle učenja klasičnog klavira počinje da svira klarinet i saksofon, a presudni uticaj da se posveti džezu imao je John Coltrane koga je mladi Liebman slušao u njujorškim klubovima.

Njegov najvažniji učitelj bio je saksofonski guru Joe Allard (čiji su “alumni” bili i Eddie Daniels, Mike Brecker, Steve Grossman, Harry Carney), ali i muzičari Lenny Tristano i Charles Loyd. Nakon završetka studija na Univerzitetu New York (diplomirao je istoriju!) veoma brzo je ušao na “velika vrata” džez scene kao član sastava Elvin Jonesa i Milesa Davisa (gde je svirao na poziciji nekadašnjeg idola Coltrane-a).

Krajem sedamdesetih je snimao i išao na turneju sa sastavom Čika Korie (u kojem tada svirao i John Scoffield). Sa pijanistom Richardom Beirachom je 1981. godine počeo da nastupa u duu, ali i u sklopu kvarteta “Quest”, u kojem su svirali i basisti George Mraz i Ron McClure i bubnjari Al Foster i Billy Hart.

Liebman učestvovao u snimanju 500 albuma

Od 1991. pa do 2012 godine u Leibmanovom sastavu koji je izvodio veoma eklektičan repertoar (od obrada džez standarda, Pučinijevih arija, adaptacija kompozicija Majlsa, Koltrejna, Monka, Kurta Vaila, Kola Portera, Žobima, ali i Bitlsa), kao i originalne kompozicije u rasponu od world music i fusion pa do free jazza) stalni član je bio gitarsita Vic Juris.

Tokom poslednjih decenija, Dave Liebman je često sarađivao sa top evropskim muzičarima i big bendovima, avangardnim sastavima, a nastupao je i snimao i sa pariskim The Ensemble Intercontemporain, kao prvi jazz muzičar koji je pozvan da svira sa ovim sastavom koji je osnovao Pierre Boulez.

Dave Liebman predaje na Manhattan School of Music, a gostujući je profesor na Berklee College of Music. Od 1973. godine neprestano je na vodećim pozicijama lista (Downbeat, Jazz Times and JazzEd…) najboljih sopran saksofonista. Učestvovao je u snimanju skoro 500 albuma, od čega skoro 200 pod svojim imenom. Osnivač je i umetnički direktor IASJ (Internacionalne asocijacije škola džeza) u čijoj su mreži pedagoške ustanove i organizacije u četrdesetak zemalja sveta. Počasni je doktror Sibelius Akademije u Finskoj, a među mnogim nagradama i priznanjima je i “Arts Jazz Master” (2011) najveće priznanje koje za džez dodeljuje američka vlada.

Profesor za bubnjevima

Peter Erskine (1954) je jedan od najtraženijih bubnjara tokom poslednjih decenija i dvostruki dobitnik Grammy nagrade. Počeo je da svira još kao četvorogodišnjak, a poznat je po svojoj svestranosti i ljubavi da se oproba u različitim muzičkim kontekstima. Pojavljuje se kao muzičar na preko 700 albuma (od toga 50 pod svojim imenom ili kao ko-lider) i soundtrackova za filmove. Dobitnik je dve Grammy nagrade: za legendarni Weather Report album “8:30” i “Some Skunk Funk” kelnskog WDR Big Banda na kojem su učestvovali i Michael Brecker, Randy Brecker, Vince Mendoza …

Diplomirao je na Interlochen Arts Academy u Mičigenu, a studirao je udaraljke i na Indiana Univerzitetu gde mu je mentor bio George Garber. Erskine je svirao u big bendovima Stana Kentona i Maynarda Fergusona, velikm fusion grupama, sa muzičarima “između stilova”, a bio je i solista u filharmonijskim i operskim orkestrima iz Los Anđelesda, Čikaga, Frankfurta, Londona, Osla, Berlina…

Kompozitor Mark-Anthony Turnage je specijalno za njega napisao solo koncert “Erskine” koji je premijerno izveden u Bonu, a posle toga u Hollywood Bowlu sa LA Filharmonijom, a od strane istog autora angažovan je i za izvođenje Duplog koncerta za udaraljke (drugi perkusionista je bio Andrew Davis) za BBC, kao i za operu “Anna Nicole” u Kraljevskoj operi u Londonu. Učestvovao je u snimanju muzike za filmove “Lal La Land”, “Memoari jedne gejše”, serijalu Ostinu Pauersu, “Tajne avanture kućnih ljubimaca”, “Avanture Tin Tina”, ali i u serijama “Sing,” “Logan” and “House of Cards.”

Deset puta je proglašavan bubnjarem godine po izboru čitalaca magazina “Modern Drummer”. Napisao je nekoliko veoma respektabilnih udžebenika za bubnjare (ali i autobigrafiju o danima u Weather Report). Profesor je i šef odseka za bubnjeve na Thornton School of Music u Južnoj Kaliforniji, a od 1972. godine počasni je doktor Berklee School of Music.

Profesor na kontrabasu

Najmlađi član ovog kvarteta, kontrabasista Johannes Weidenmueller (1966) tokom poslednjih 20 godina, koliko živi u Njojrku, već je “prvopozivac” mnogih velikih muzičara i sastava. Saradnju sa Kenny Wernerom započeo je 2000. godine u triju u kojem je svirao i Ari Hoenig.

Poput svojih starijih kolega iz kvarteta poznat je po svojoj svestranosti pa je sarađivao i sa legendarnim Dr. Johnom, pevačicom Madeleine Peyroux, Nacionalnim orkestrom Španije, Orkestrom i horom Balthasar Neumann, flamenko muzičarem Chanom Dominguezom, indijskim ansamblom Gaurava Madzumdara, tabla virtousmo Ty Burhoea…

Rođen je u Hajdelbergu, Nemačka gde je sa šest godina počeo da uči violončelo, a deset godina kasnije opredeljuje se za kontrabas i počinje studije na akademiji u Kelnu, a onda nastavlja školovanje na prestižnom New School University. gde je imao priliku da uči od velikana kontrtabasa kao što su Ron Carter, Dave Holland i Buster Williams…

Među mnogim nagradama koje je dobio su i titula “Mladog evropski jazz muzičar godine” (1993), “Hennessey jazz prize” (1996), kao i priznanja asocijacije “Arts International” i akademije New School University na kojoj je studirao, a od 1997. godine predaje kontrabas, mali ansambl i solfeđo.