Prepošteni vranjski opozicionari, klonite se ishitrenih poteza i zapaljive retorike – braća naprednjaci jedva čekaju da se kurobecnete jače nego što treba, pa da vam istoče višak uzavrele krvi. Ne ruše se praćkom normandijski bunkeri. Pobeda se mora izvojevati na izborima, pre ili kasnije, sve drugo može da se pretvori u tragediju sa nepopravljivim posledicama


Piše: Zoran Radulović


 

Najbesmisleniji politički protest u vranjskoj istoriji (Je suis Bulatović), upriličen oktobra prošle godine, kada su se prebogati gradski funkcioneri usred radnog vremena stuštili u stranačke prostorije da bi se branili od “medijskog terorizma”, ogolio je matricu naprednjačkog razumevanja sveta i pravac kojim ta pamet ide.

Fizički sukob između pripadnika SNS i Narodne stranke samo je novi zalogaj iz te popare. Banalno prekoplotsko vređanje (SNS: Svi, bre, izgledate k’o da vas je Jeremić pravio! NS: Bolje Jeremić nego Vučić), preraslo je u nasilje, a krivica je odmah pripisana članovima Narodne stranke.

Niko nije toliko glup da nasrće na jače od sebe

Prema naprednjačkoj verziji, radi se o “fašističkom aktu”, tokom kojeg su pripadnici “neozbiljne lokalne opozicije”, “iz savеza za silovanjе i vеšanjе Srbijе”, ničim izazvani, onako bezveze, ispred biračkog mesta, tokom održavanja izbora za nacionalne savete, vređali a potom i našamarali predsednika Biračkog odbora iz redova SNS, stranke koja drži sve poluge moći u državi.

Tome valja dodati i činjenicu da je jedan od “napadača”, inače predsednik GO NS, po obrazovanju – pravnik!

Konačnu verziju, naravno, napisaće pravosudni organi, jer su najavljene krivične prijave, a što se mene tiče – niko nije toliko glup da nasrće na jače od sebe, niti je mnogo onih koji će, bez neke lične koristi, poverovati u naprednjačku sapunicu.

Igra plakanja

Nešto drugo je, međutim, meni zanimljivo. Kakve su pouke predstavnici lokalne opozicije, ujedinjene pre beogradske, izvukli iz dosadašnje vladavine SNS? Da li oni znaju šta im valja činiti? Dok razmišljam o tome, stalno mi se javlja da će nastaviti igru plakanja i prenemaganja, poput svih nekih njihovih prestoničkih lidera. Koji pune dve godine ne mogu da se dogovore oko elementarnih stvari.

Šta je, dakle, sledeći potez ujedinjene vranjske opozicije? Mračenje i pisanje pojedinačnih oštrih saopštenja, pa zatim samosažaljevanje i pisanje još oštrijih zajedničkih saopštenja, pa sastavljanje poslednjeg žilet saopštenja… Je l’ neko možda planira i štrajk glađu?

Naravno, nemam ništa protiv dražesnih pisanih sastava, ali moram da dodam da to štivo niko ne čita, osim možda drugova članova i ponekog naprednjaka. Za uspeh je potreban daleko veći napor.

Nulti savet – ne ruše se praćkom normandijski bunkeri

Svim siledžijama je zajedničko to da odmah stavljaju do znanja da su siledžije. Da li neki deo tu nekome nije jasan?

Hoću, naime, prepoštenim vranjskim opozicionarima da kažem sledeće: klonite se ishitrenih poteza i zapaljive retorike – braća naprednjaci jedva čekuju da se kurobecnete jače nego što treba, pa da vam istoče višak uzavrele krvi. Ne ruše se praćkom normandijski bunkeri. Nadam se da me razumete.

Vranje - Kako pobediti SNS stav

Stav nije dovoljan: srpski opozicionar u tradicionalnoj opremi

Logično pitanje je kako onda pobediti SNS, koji ima sve – keš, brojno članstvo, institucije države i neformalne centre moći?

Odgovor je prilično jednostavan. Kako opozicija nema ništa od navedenog, moraće da upotrebi ono čime, valjda, raspolaže – svoju pamet. A ako tog voća tamo ima, onda bi trebalo svima da bude jasno da se na jaču silu ne ide silom. Ili – ne ulaziš u frku kad si slabiji. Ko ipak misli drugačije, neka čita Sun Cua.

Nulti savet broj dva – pobeda se mora izvojevati na izborima

U ovom trenutku bojkot izbora se nameće kao logično rešenje. Slažem se da nema uslova za poštenu utakmicu, da su opozicija i njoj naklonjeni mediji stigmatizovani i da presija raste iz dana u dan. Pitanje je, međutim, šta će protivnici režima dobiti bojkotom, odnosno šta će se promeniti nakon toga?

Vučić će shvatiti da je pogrešio, prestaće da zloupotrebljava državu, raspustiće neformalne grupe za pritisak i raspisati fer izbore pod kontrolom međunarodnih institucija?

Ne, to se neće dogoditi. Obrni-okreni, dilema o bojkotu ima samo jedno ishodište: pobeda se mora izvojevati na izborima, pre ili kasnije, sve drugo može da se pretvori u tragediju sa nepopravljivim posledicama.

U prilog ovoj tezi ide dragoceno pozitivno iskustvo: jeste da je režim Slobodana Miloševića, po mnogo čemu sličan Vučićevom, srušen zahvaljujući demonstracijama 5. oktobra, ali je najpre opozicija pobedila na izborima, 24. septembra 2000. godine.

Šta bi bilo da je SNS uzorna vlast?

Moj utisak je da lokalna opozicija zanemaruju činjenicu da do redovnih lokalnih izbora ima još godinu i po dana i da će im to vreme iscureti dok reknu Vučić. Ako ovdašnji protivnici Miloševićeve inkarnacije ne žele bojkot, onda izborne pripreme moraju da počnu – danas.

Možda sam ja glup, ali dumam ovako: ako imamo najgoru lokalnu vlast ikada, kako tvrdi vranjska opozicija, onda pobeda na izborima nije nerešiv problem. Šta bi bilo da su naprednjaci, sasvim slučajno, uzorni vladari, ništa nije smešno, da su približno pošteni i stručni kao neki od ovdašnjih opozicionara koji su ne tako davno bili gradski funkcioneri? Da li bi se vranjska opozicija onda samoukinula?

Glede izbora, međutim, postoji i iskustvo koje tera na oprez. Demokratska opozicija nikada nije pobedila SPS na lokalu: ni 2000. godine kada je srušen Milošević, ni kasnije. Pitate se – zašto? Pa zato što nikada nije dala sve od sebe, odnosno zato što nikada nije ispunila, u paketu, nekoliko važnih uslova.

Kutije

Čuvanje kutija je, posle 18 godina, ponovo najvažnija stavka. Džaba sve ostalo ako volju birača prekroje Staljinovi šegrti, tj. oni koji broje glasove. Zato su ovdašnjoj opoziciji potrebni pouzdani ljudi, nekih 300 Spartanaca, koji se neće prodati za litar zejtina i dva kilograma šećera ili za zaposlenje u najavi. Počnite da ih tražite odmah.

Zapravo, veoma je prosto: ako oni koji žele da ruše Vučića ne mogu da sačuvaju glasove, kako će onda gradsku kasu? Ako politička organizacija, uprkos arogantnoj retorici i velikim ambicijama, nije sposobna da pronađe dovoljan broj časnih aktivista, onda ona nije ništa drugo do simpatično društvance iz Cvjećarnice čiji uspeh merimo brojem pojavljivanja u rubrici TNT.

Od naknadne kuknjave – lele, ovo nikad nije bilo, jao, strašno – nema vajde.

Program

Znam da ovo najviše nervira lokalne političare iz više razloga, ali ozbiljna organizacija zapisuje šta je cilj njenog delovanja. Birači moraju da znaju za šta glasaju, kako bi jednoga dana doneli odluku o tome da li je njihovo poverenje izigrano.

Program nije spisak lepih želja, akademsko smaranje, već artikulacija onoga što se želi postići u određenom vremenskom roku. Olakšavajuća okolnost je to što na lokalnom nivou nema mnogo prostora za grandiozne planove: tu spada briga o ulicama, kanalizaciji, smeću, kontrola funkcionisanja javnih preduzeća i ustanova. Upravljanje gradom je obična, zakonom definisana redistribucija, tj. budžet, a sve ostalo je ukras oko te stvari. Uzimate tačno onoliko koliko mislite da potrošite za rešavanje problema Vranjanaca. Ni više, ni manje.

Kako pobediti SNS u Vranju

Strategija “zapušite nos i glasajte za DOS” daje rezultate

Dobro, to je lako, nego kako bi ovdašnja opozicija, da je vlast, rešavala naplatu potraživanja od Simpa i Jumka? Konverzijom nagomilanih dugova u kapital? Šta je garancija da neće biti široke lepeze zloupotreba društvenih resursa u partijske svrhe? Da li će direktori biti birani na osnovu stručnosti i iskustva, na konkursu, ili po udvoričkoj liniji? Hoće li ekspresno biti smenjivani funkcioneri koji zapošljavaju rođake, komšije i švalerke? Kakva je agenda borbe protiv korupcije?

Birači bi, dakle, voleli da čuju po čemu će se vranjska opozicija suštinski razlikovati od aktuelne vlasti, odnosno šta će te stranke da promene ukoliko pobede na izborima. Zato i nije dovoljna fraza – naprednjaci su najgori.

Kampanja

Mogućnost raspisivanja vanrednih izbora na svim nivoima još jedan je razlog zbog kojeg nema više šta da se čeka.

Ko će biti kandidati za odbornike, gradonačelnika, većnike? Vreme je da se pokrene razložna diskusija o tome, kako vranjska opozicija ne bi došla u situaciju da je predstavljaju likovi za koje ne glasa ni komšiluk.

Dalje, koje će biti ključne poruke, ko će da ih ponavlja pred novinarima bez mucanja, odnosno ko će da nosi kampanju? Kakav će biti plan nastupa u medijima i na terenu?

Za kraj ovog segmenta, najvažnije pitanje – kojim ciljnim grupama će se obratiti vranjska opozicija i na koji način će dopreti do njih? Koji birači su nezadovoljni, prevareni, razočarani? A takvih sigurno ima, jer su naprednjaci 2012. i 2016. svima obećali sve.

Pare

Novac je mleko politike jer političko delovanje košta. Neka sredstva će verovatno stići iz Beograda, ali će cenjeni opozicionari svakako morati nešto da izvade i iz svojih džepića. Šta još može da pomogne? Pa, recimo, volonteri, koje neko mora da pronađe, okupi i edukuje. Ne vuku se ljudi za rukav deset dana uoči izbora.

Kako god, rano ujedinjenje vranjske opozicije je veoma dobra stvar, jer štedi ionako oskudne resurse. Sada je pravo vreme da se definiše sporazum o zajedničkom delovanju, uz saglasnost glavonja iz Beograda, da se u zlo doba opet ne bi pojavio neki Borko koji će da razjebe sopstveni odbor jer mu se, zaboga, “principijelno” ne dopadaju koalicioni partneri. A time i šansu da se nešto postigne.

Ukoliko neke ovdašnje opozicione grupe odustanu od zajedničkog stava – po pitanju bojkota ili izlaska na izbore – to će biti siguran pokazatelj ih zanimaju samo sinekure i budžetsko korito.

Predizborna taktika za postizborne bljuvotine

Ako neko ipak na kraju izda, biće, naravno, prokleta pizda. Nema efikasne zaštite od skotova koji počinju da trguju mandatima milisekundu nakon objavljivanja rezultata glasanja. Kako zov vlasti opija kao heroin, najpoštenije je da se biračima unapred prijave granice kompromisa.

Budući da smo već čuli da su naprednjaci najgori, interesuje me kakav je stav o SPS-u i Jedinstvenoj Srbiji, strankama koje su ovde iznad cenzusa? Da li su to prihvatljivi partneri u nekoj budućoj podeli karata, ili su deo hunte koja mora da padne s trona? Zbog ogavne ali i neizbežne “postizborne matematike”, predstavnici vranjske opozicije moraju dobro da razmisle o tome.

Čitaoce bih nakratko podsetio i na to da je 2016. godine osnova kampanje naprednjaka bilo najstrašnije mazanje SPS. Gotovo sve ostale stranke su to posmatrale iz prikrajka i čekale priliku da sednu u skute pobednika. Danas su, kako sam svojevremeno i predvideo, SPS i SNS u koaliciji – naprednjaci rade šta im je volja, a socijalisti ćute k’o miševi. Nećemo valjda opet da gledamo taj film?

Mnogo, dakle, kockica mora da se namesti da bi naprednjaci pali. Uspeh nije zagarantovan. To znači da stranačke aktivnosti, odnosno izborne kampanje i vršenje vlasti nisu amaterske zanimacije za popodne – ne možeš biti dunster i lažov ako želiš da utičeš na živote drugih, osim ako cilj nije povećanje broja apstinenata, “belih listića” i poštovalaca Belog.