Premijera: “Jelka kod Ivanovih” (Aleksandar Vvedenski), Pozorište “Bora Stanković”

Režija: Angelčo Ilievski

Kostimi, scenografija: Marija Pupučevska


Piše: Nebojša Cvetković


 

Jelka kod Ivanovih vranjsko pozorišteSenzibilitet iskrivljene stvarnosti kojim su se članovi umetničke grupe Oberuiti služili u doba Staljina bio je inspiracija reditelju Angelču Ilievskom da bezmalo vek kasnije stvori vlastito pozorišno viđenje aktuelnih društvenih devijacija.

Uzbunjivanje

Uzimajući kao predložak dramu istaknutog člana Oberuita Aleksandra Vvedenskog “Jelka kod Ivanovih”, na prvi pogled punu apsurda i besmislenosti, Ilievski pravi uspešnu paralelu između sistema u kojem je ovo delo pisano i ovog u kome danas živimo.

Bez nekih velikih razlika (tada/sada) u načinu funkcionisanja rigidnog sistema, Ilievski se fokusirao na sudbinu malih ljudi koji su uvek najveće žrtve sistema u kojem ljudskost gubi svaki smisao. A sjajno uporište je pronašao u ansamblu vranjskog pozorišta, koje u apsurdnom okruženju stvara, a bogami dobija i značajna festivalska priznanja.

Pre samog početka predstave, rečima uzetim iz manifesta pokreta Oberuiti, Bojan Jovanović u ulozi Aleksandra Vvedenskog (lingua latīna: uzbunjivač, zvizdač) prodornim glasom revolucionara sa balkona Doma vojske uvodi u predstavu pomalo zatečenu publiku, nenaviklu na ovakav prizor.

Kome gore sveće

Već na samom ulazu prisutnima istrčavaju u susret kostimirani glumci, koji igraju decu u predstavi, i u svojoj razuzdanoj međusobnoj igri stvaraju dodatnu nelagodu, šok i zbunjenost, blage nagoveštaje onog što nas čeka u narednih sat i po, koliko predstava traje.

Kamerna postavka (glumci igraju u središnjem prostoru sale, sa značajno manjim brojem sedišta za publiku od uobičajenog) stvara bliskost i osećaj saučesništva sa likovima u predstavi. Svaka granica između publike i aktera predstave je na taj način izbrisana, a dodatno zbližavanje je materijalizovano držanjem upaljenih sveća koje u trećoj sceni publici u prvom redu dele glumci.

Jelka kod Ivanovih 1 vranjsko pozorište

Efekat igranja u tom takozvanom “krupnom planu” dodatno je pojačan sjajno rešenim kostimima u simboličkom crno-belom kontrastu, uz estetski morbidno slikovitu scenografiju (kostimograf i scenograf Marija Pupučevska) u kojoj su korita u kojima se rađamo ujedno i naši mrtvački sanduci, a sve između toga je ono što život se zove. Čestim ponavljanim otkucaja sata u fejd autu, sugeriše nam se nepomičnost vremena.

Jelka kao jarbol

Kako se predstava zahuktava, tako se sve na sceni transformiše u ludnicu basarijanske fantazmagorije: odrasli ljudi u pelenama, dadilja ubica, animalno egoistični roditelji koji požudno vode ljubav na samrtom odru svog deteta, kolhozne drvoseče, životinje koje govore, penetrirajuće napaljena milicija, psihijatar koji svojevoljno traži da mu ubica obuče ludačku košulju, cinizmu sklone sudije, petobrzinsko svršeni profesor-dokor latinskog jezika koji deli diplome, kao onaj čika iz aviona bombone… I svi oni zajedno, tako anksiozno devijantni, neupitno čekaju božićnu jelku (lingua latīna: jarbol).

Jelka kod Ivanovih 3 vranjsko pozoriste

Snažno aludirajući na aktuelnu svakidašnjicu, u kojoj se gomila osrednjih apartčika radi sopstvenog opstanka na vlasti iz petnih žila trudi da nas sve pretvori u svoje taoce i poslušne podanike, Ilievski se čvrsto držao izvornog teksta “Jelke”. Akteri predstave izgovaraju do besmisla apsurdne replike, koje su često pojačavane spinovano opuštajućim zvukom violine, kao da se radi o nečemu svima totalno jasnom, onoliko koliko je to i diskurs na domaćoj javnoj sceni, gde je do neprepoznavanja dovedena suština prevare.

Favorit vranjskog teatra

Međutim, svako dete (lingua latīna: građanin) po prirodi stvari bez obzira na starosnu dob, bilo da redovno ili ne održava (mentalnu) higijenu, očekuje podjednak (ne)maćehinski tretman od strane roditelja. A država, naš najstariji pater familias (lingua latīna: roditelj), koji bi po difoltu (lingua latīna: ustavu) trebalo da ima isti odnos prema svim svojim podanicima (lingua latīna: deci), to ne radi, već nas svojom nebrigom pretvara u zatočenike sopstvenih strahova, košmara i strepnji u nepojmljivom egzistencijalnom glibu.

Jelka kod Ivanovih vranjsko pozorište

Podmlađen vranjski ansambl, pojačan dvema uspešno uklopljenim niškim glumicama (Evgenija Stanković u ulozi Dadilje i Jasminka Hodžić u ulozi žirafe i služavke), energično i bespogovorno je sproveo u delo originalna rediteljska rešenja i doprineo odličnom utisku o “Jelki”, očigledno novom favoritu vranjskog teatra za neke buduće festivalske nagrade.

Projektujući ovo najpoznatije delo Vvedenskog na ovdašnju zloslutnu stvarnost, Angelčo Ilievski nam je sveprisutnom atmosferom ljudske inertnosti pružio nimalo ružičastu sliku našeg odraza u ogledalu. Rukavica koju nam je bez imalo obzira bacio u lice. Ko ovo ne shvata krajnje mu je vreme da krene sa učenjem latinskog.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Pozorišna kritika“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.