(odlomak iz novog romana Zorana S. Nikolića SMRT ZA PONETI)

Kad je bio lošeg raspoloženja Janko je izbegavao društvo, klonio se prometnih mesta u gradu, nije pio, a ponekad nije odgovarao ni na telefonske pozive. Uglavnom se posvećivao video-igrama, naročito strategijskim. Kako je mrzeo ljude koji svojim mukama zasipaju sve oko sebe, tako je svoje muke sam mučio, sam se ujedao, sam lizao rane. Nastojao je da uđe u stanje dosade i odatle potraži zgodan i trajniji aktivator, ukrca se u čamac i zavesla prema Farosu, pun energije sa približenjem budnoj Scili i spremnoj Haribdi. miran prolazak između njih, to bi bio potpuni promašaj, put uzaludan.

smrt_za_poneti-zoran_s_nikolicVeć treći dan zaredom dolazio je u skrajnutu kafanicu na kafu i lakši obrok, da plakne crevca, kako je redovno podvlačio konobaru pri poručivanju, pošto je tih dana bio beli udovac. Kafanica je bila savršena, još nikoga nije sreo ko bi ga gnjavio navaljivanjem da popije pivo ili rakiju. Već treći put je video istog čoveka za istim stolom, na istoj stolici, samog i natmurenog kao da je progutao nešto živo i gadno i sad se stisnutih vilica bori i ne da mu da izađe. Nije se moglo proceniti da li je pijan i u kolikoj meri. Janko je procenjivao da nema više od sedamdeset, ni manje od šezdeset. Nije pušio, čašica je dopola popijena već pola sata. Dok je Janko popio kafu i naručio škembe-čorbu i dalje je bila sa istom količinom rakije, a onda je sasuo u grlo takozvanom zglobnom tehnikom, kada se podigne glava, kao što to kokoške čine kada gutaju vodu, i trzajem iz zgloba šake sipa u otvorena usta. Konobar je bio pripremljen za taj trenutak i odmah je praznu zamenio punom čašicom. Nije bila načeta kada je Janko polazio kući.

Opet je svratio tek za pet-šest dana i opet zatekao istog čoveka za istim stolom; prolazeći, primetio je da na desnom kuku nosi pištolj u crnoj futroli. Seo je tako da može da se uveri da možda to nije telefon i čekao da čovek uzme čašicu i podigne je do visine glave. Da, bio je to pištolj, jasno se videla izlizana drška. Kako je bilo malo više ljudi i galama malo jača, pri prolasku pored šanka i pri plaćanju, pitao je konobara ko je taj čovek.

– Niko ne zna kako se zove i odakle je. Dolazi već mesec dana oko deset i ostaje sve duže, ali ne pije mnogo. neki kažu da je policajac u penziji… – bio je iscrpan konobar, zadovoljan što može da podmiri i znatiželju gosta, ali nije tražio novac za informaciju kao u američkim filmovima.

Tog leta Janko nije više odlazio u skrajnutu kafanu i zaboravio je na zagonetnog čoveka, pa se prilično iznenadio kada je kroz više od mesec dana, zajedno sa jednim poznanikom, svratio na pivo i video ga za istim stolom. Taman je nameravao da uz pivo ispriča poznaniku o njemu, ali se zapanji kada ga je osmotrio – delovao je mnogo starije, umornije, pa i pijanije – usne su mu se pomerale, vodio je neki dijalog sa samim sobom. Na sebi je imao sako, pa se nije dalo proceniti da li opet nosi pištolj. Pošto su okolnosti očigledno dobijale novi tok, odustao je da pokreće lagani razgovor o tome, da ne kvari pivo.

– Divan dan za umiranje! – to je Janko stalno govorio u slušalicu kada bi ga telefon probudio.

– Ne seri, našao sam ti ono što sam juče obećao…

Mogao si to i u neko milostivije doba dana da mi kažeš, moram kafu da popijem… – dolazio je sebi Janko.

– Zajebi, popićemo na istom mestu, u onoj tvojoj rupi. Ja sam već pošao… Za tvoju informaciju, deset je već prošlo.

– Ma hvala, majstore, da me nisi probudio, nema šanse da bih se naspavao!

U kafani opet isti čovek za istim stolom. Dva stola od njega, pored dve kafe, sedeo je Jankov prijatelj.

– Poručio sam i tvoju, bez šećera – naglasio je značaj takve kafe – da ne čekamo.

Janko je samo seo, nije mu se progovaralo, a i da je hteo, ne bi mogao, jer je prijatelju zazvonio telefon nekom kretenskom šlagerskom melodijom, pa je on skočio, razrogačio oči i one su narasle do dimenzija nesmotane palačinke, zatim istrčao pred kafanu kao da je na displeju video oznaku starta sprinterske trke. Brzo se zadihan i vratio.

– Uh, jebote, zove me hitno direktor… Izvini, čujmo se… – ponovio je onaj start sprinterske trke.

Gutljaji korektno spremljene kafe i otrovi iz cigarete vraćali su Janku životne funkcije, pa je primetio da isti čovek nije za istim stolom. Stajao je malo nagnut napred sa Jankove desne strane.

– Izvinite, gospodine, da li je slobodno da sednem?

– Slobodno je, kao i svi ostali stolovi u kafani… – hteo je blagom ironijom da zaštiti autonomiju svog kafanskog stola.

– Konobar, donesi piće…

– Hvala, imam kafu – Janko je slutio žešću gnjavažu i spremao se da ustane.

Daj meni moje i gospodinu kafu! – reči jesu bile autoritativno prosute, ali bez povišenog glasa.

– Stiže! – konobar se pokazao opet kao večiti đavo koji vabi ili učestvuje u vabljenju i otežava nevinim dušama.

Isti čovek, sada za Jankovim stolom, kao da nije bio oronuo u licu kao juče, tek malo podbuo, ali obrijan i lepše obučen, moguće i da je imao sasvim novo odelo na sebi.

– Nisam pijan, ne bojte se, danas neću stići da se napijem, a primetio sam da ste videli pištolj koji nosim… – malo je zastao, prihvatajući piće i, čekajući da se konobar udalji, čašicu ispali u grlo, pa uz tipičnu ljutorakijsku grimasu, doviknu: – Još jednu, molim! Gospodine, taj pištolj nikome neće da naudi, bolje da ga nikada nisam ni zadužio… nisam ga upotrebio kad je trebalo… nikada ga nisam upotrebio… Janko je gledao čas u Istog Čoveka, čas u pepeljaru. Gaseći cigaretu, šarao je po pepelu i čekao nastavak priče, znajući da je ovaj rešen da je dovrši.

– Gospodine, vi ste poslednji razgovarali sa ovim čovekom što je pucao sebi u glavu? – Janko je tek sada primetio da je kafana puna, da niko ne sedi, da polovinu čine uniformisani policajci i da mu se jedan obraća.

– Jeste, ali to više nikome neće biti važno, mislim, pod uslovom da otac devojke nije u životu… – Janko je odgovorio iz poze onih koji znaju mnogo više od onog što će reći, a to sagovornike redovno nervira, oni najčešće vole sažete i uprošćene slike.

– Molim?!

– U redu, sve ćemo razjasniti, samo hoću piće koje je gospodin maločas pio – prvom policajcu pridružila su se još dvojica, trudeći se da deluju ozbiljno, prikladno trenutku, i pojačaju autoritet kolege, što Janka nije posebno impresioniralo.

– Imaćete odličan i nezaboravan izveštaj!