Branko Golubović (Goblini) nije napisao klasičnu autobiografiju, već dokument o vremenu, geografiji i životu iz perspektive post-pank generacije, koja je imala tu nesreću da se pred njenim nemoćnim očima uruši jedna zemlja


Piše: Nebojša Cvetković


 

U zemlji u kojoj je nepisano pravilo da autobiografiju pišu propali političari ili dokoni penzioneri, pravi incident predstavlja knjiga “Izgužvane misli” u izdanju Dallas Records-a, a iz tastature više nego (bogu hvala) zdravog, živog i aktivnog frontmena grupe Goblini Branka Golubovića.

Bekstvo u rezervat andergraunda

Pišući o sebi, o svom malom-velikom šabačkom bendu, Golubović je urezao trag o svima nama, koji se nismo mirili sa provincijskom dosadom, niti sa t(s)adašnjim javnim diskursom kukasto agresivne banalnosti. Čitajući stranice ove knjigu postaje jasno zašto je “U magnovenju” toliko bitan saundtrek domaće, toliko hvaljene TV serije “Jutro će promeniti sve”, kao i zašto je pesma “Ima nas” jedna od udarnih tema građanskih protesta širom Srbije.

Svedočeći o događajima, od nastanka Goblina pa do svog odlaska u pečalbu januara 2003. godine, Golubović knjigom “Izgužvane misli” nije napisao klasičnu autobiografija, već zaista vredan dokument o vremenu, geografiji i životu iz perspektive post-pank generacije, koja je imala tu nesreću da se pred njenim nemoćnim očima uruši jedna zemlja, u kojoj su njeni najbolji sinovi živeli u (ne)zvanično društveno izopštenom, emigranatskom statusu.

Kontekst inicijalne afirmacije Goblina bio je, dakle, suicidalni društveni limbo devedesetih godina prošlog veka u kojima je jedan od načina samoočuvanja mentalne higijene bilo bavljenje rokenrolom, skrajnutim od metastazirajućeg turbo folka u rezervat andergraunda, odakle je svojim signalima odašiljao kakvu takvu utehu zbog užasa koji se odvijao pred nama. Bili su čuvari rok plamena, medijum kroz koji je progovarala ona druga, bolja strana odraza u ogledalu naše tadašnje (ne)slavne istorije.

Goblini Branko Golubović 1

Otklon od tuđeg srama

Svojom demistifikujućom i do bola razgolićenom percepcijom, Golubović ne ostavlja nimalo prostora da mu ne verujemo da je to bilo baš tako kako se on tog prošlog vremena seća i da iz tog njegovog rakursa spoznamo vreme i ljude koji su imali želju, volju i snagu da svoj život oboje nekim drugim bojama, a bogami i život onih čiji lični radarski domet ih je očitavao.

“Izgužvane misli” su svakako recentna enciklopedija odrastanja jedne generacije, sazrele tih (ne)herojskih devedesetih, generacije koja je smogla snage da napravi sebi otklon od tuđeg srama kojeg su zorno pokušavali da nam uvale u oblandu našeg. Rokenrol, kao jedna od retkih oaza razuma, u ona nerazumna vremena, sve vreme je ukazivao da svačiji sram ima svoje ime i prezime.

Na kraju, svako svojim (ne)delom ostavlja trag iza sebe, u kontekstu vremena u kojem je živeo: kako se poneo, radio, na kojoj strani barikade je (a život u Balkanskoj guduri je upravo to), uostalom, bio. To je ono što definiše indentitet svakog od nas, moralna lična karta za neka buduća pokolenja: nekom za stid, nekom za ponos. Ova knjiga je iz ove druge kategorije.

A, tonski zapis pesme “No fun” sa koncerta u Vranju ostao je da trajno svedoči o tim danima na njihovom live albumu iz 1997. godine, pod nazivom “Turneja u magnovenju”. Da, meni na ponos.

PRED TEMPIRANOM BOMBOM

„Ovo je rutina koju smo sprovodili svaki dan kad smo imali probe tokom 1992. i 1993. godine. Vlada bi dolazio kod mene na gajbu.Otišli bismo do autobuske stanice, sačekali lokalni autobus da nas odveze do Jelenče, gde je živeo naš drugar Miroslav iz benda Delirium Maximum koji nam je pozajmljivao bas pojačalo za probe. Onda bismo bas pojačalo nosili nazad do autobuske stanice, gde bismo čekali autobus za Šabac. U Šapcu bismo pešačili još nekih pet kilometara sa istim tim pojačalom u rukama do mesta gde imamo probe. Nakon probe, sve je isto rađeno, ali u obrnutoom smeru. Da li je ovo teško? Jeste. Da li nam je smetalo da to radimo svaki dan? Nije.“

„Verovatno zbog životnih okolnosti u Srbiji i gorčine koja se godinama kupila u ljudima, koncerti su uvek bili začinjeni šutkama, uvek se u vazduhu mogla osetiti napetost, neka vrsta slutnje da se nalazimo pred tempiranom bombom kojoj je malo trebalo da ekslodira i da sve ode u pičku materinu.“

„Dolaskom „demokratije“ ne da se ništa nije promenilo u rokenrolu, nego je njena marginalizacija bila sve uočljivija. Osećaj je bio loš jer, gle ironije, trebalo je da skinemo Miloševića pa da mi pukne film po pitanju nepravde koja nam je činjena svih tih godina.Valjda sam od njega i njegovih to očekivao pa mi toliko nije ni smetalo, dapače, to mi je bio izvor neiscrpne inspiracije i energije za borbu protiv režima. Ovim novima sam verovao da će prepoznati kvalitet i umetničku vrednost onoga što smo mi i mnogi drugi imali da ponudimo. Umesto toga nikada nas nije manje bilo na radio i televizijskim stanicama. Na kraju postalo mi je jasno da se nivo seljakluka nije merio time iz koje stranke je ko dolazio. Mi smo zemlja seljačina i koliko god mi to sebi ne želeli da priznamo, oni nam kroje i krojiće nam sudbinu još dugo, dugo vremena. Svom seljačkom ukusu oni prilagođavaju medije, način življenja, srozavaju moralne vrednosti na nivo na kojem se neće osećati nelagodno pred drugima, a ni pred samim sobom“.

Iz “Izgužvanih misli”