Ako vam neko kaže da u Srbiji postoje zdrave političke snage, neki kao demokratski potencijali ili, ne daj bože, opozicija, preporučujem da uzvratite motikom u glavu. Dobro, može i macolom!


Piše: Zoran Radulović


 

Svi oni koji sebe ubrajaju u gorepomenutu skupinu zapravo su plačipičkasti politički amateri koji u vama vide ovcu. A kad se već svi trude da od vas naprave ovcu, sasvim je svejedno ko će da vas muze – Vučić ili neko drugi.

     Pokušaću da vam svoj stav dočaram primerom iz prirode. Dakle, ako savanom idete goli i bosi i sretnete lava, šta će da se desi? Car životinja će da vas rastrgne, nećete biti ni svesni šta vas je snašlo. Nešto slično se dogodilo i na upravo završenim izborima za predsednika Srbije: zver je ušla u arenu i pojela amatere, koji sada pokušavaju da nam objasne kako oni ni za šta nisu krivi, uprkos tome što su spuštenih gaća dobrovoljno tumarali savanom, tražeči životinjski tron.

Drugovi, zbijajte redove, sad kad krenemo…

     Izbori 2017. su pokazali da je ova država odavno ispala iz limba i potonula u deveti krug: ovde nema ozbiljnog političkog delovanja, nema razuma, nema promišljanja… Godinama unazad ovde nema ničeg osim Vučića, ma kako se on u nekom trenutku zvao, i botova. Nula, prazan skup, niente, ništica, zero… Pakao.

     Nekoliko detalja iz izborne noći, i jutra posle, razvejalo je sve moje sumnje u ispravnost teze o nepostojanju opozicije i koristoljubivim amaterima s početka teksta.

     Elem, dok su u tzv. opozicionim štabovima u nedelju uveče ćutali kao ribice, javio se drug Dušan Teodorović, akademik, da nas uteši, posle njihovog izbornog debakla, da nam kaže kako je “pokrenuta zdrava politička energija”!

     Nekako u to vreme je i Vuk Jeremić, onaj što nije uspeo da postane predsednik sveta, kazao da je “posejano seme otpora”.

     Ma nemojte!

     A šta smo radili poslednjih 27 godina, osim što smo pokretali “zdravu političku energiju” i “sejali seme otpora”? Da ne beše Dušana i Vuka, da li bismo u tom pogledu ostali glupi i neprosvećeni?

Izbori 2017, dan posle: opušteno, borba je tek počela

     Sutradan, na Tviteru vidim fotografiju druga Teodorovića i druga Jankovića. Sede oni u nekoj bašti, i uz kaficu nam poručuju: Imajte vere kao mi!

Izbori 2017 Teodorović i Janković

Što ste se umusili, sve je pod kontrolom (Foto: Twitter)

     Šta ćeš, opuštencija, laganica, njihova “borba je tek počela”, proleće je granulo, priroda oživela, pčelice poletele…

     Ako, ne branim: drug Teodorović je akademik, ugledni naučnik koji predaje po svetu, dok je drug Janković kao zaštitnik građana za poslednjih 10 godina nataložio oko 400.000 evra neto, budžetskih para. Samo bi da ih pitam kakve veze oni imaju sa običnim svetom u zemlji Srbiji, sa onim “srećnijim” koji dirinče za 20 soma dinara jer uošte imaju posao?

     Dakle, pošto oni imaju vremena, sad će lepo da se presabiraju i oduzimaju, da prave novu strategiju, da mrsomude, i sve tako narednih nekoliko godina, dok Vučić ne organizuje nove izbore, čisto da bi ih odrao još jedared. Onda će ponovo da plaču, da zbijaju redove, da pokreću “zdravu političku energiju” i “seju seme otpora”. I tako nekoliko puta. Zato sam sasvim siguran da će se, kada jednog dana ipak pobede, što je neminovno u ovoj bestragiji, ponašati isto kao i Bota dok je bio na vlasti.

Dan kada (ni)su plakali sašisti

     Predsednički izbori 2017. su zacementirali činjenicu da u Srbiji postoji značajan broj birača kojima se smučilo sve, posebno politička ponuda. Pokret Ljubiše Preletačevića Belog – to su beli listići na drugi način.

     Građanistički skakavci su se, međutim, sve vreme “ponašali”, glumili da ne razumeju satiru. Oni su, je l’ te, smrtno ozbiljni, namršteni, oni ne podnose zajebavanje “u ovom teškom trenutku”, oni smatraju da “retardirani” glasači Belog “uzimaju glasove demokratskog korpusa” i da koriste Vučiću, tj. da “prde na sahrani” (sve to je lepo objasnio njihov Teofil)!

     Poruka te fele je jasna: niko ne sme da im se meša u zabran, da uzima “njihove” glasove i da se sprda sa “njihovim” pričama o demokratiji i evropskim vrednostima. To što su prokockali priliku i upropastili naše živote, što su stvorili Vučića koji im je oteo žvaku i oterao ih na ivicu cenzusa, to nema veze. Problem im je Beli.

     Da nije zajebanta iz Mladenovca, mravojedi iz kruga dvojke bi otvoreno slavili ove izbore, jer se na njima samouništio DJB. Ovih dana na društvenim mrežama građanistički orijentisani mrzitelji ovog pokreta seire do neba, pa nema potrebe da ja mnogo dosoljavam opservacijama o tome gde su Saša Radulović i ekipa pogrešili. A pogrešili su strašno, gledano iz uskostranačke perspektive. Rećiću samo to da lider DJB, kao programer, nije shvatio da kod prosečno tupog srpskog birača algoritmi sa neizbežnom pitalicom – ako da, onda ovo, ako ne, onda ono – jednostavno nemaju prolaz.

Pilićarenje sa pušenjem

     Činjenica je, međutim, da je DJB nudio paket koji je opoziciji davao neke šanse u sudaru sa Vučićem, kad je već doneta odluka da se s golom guzicom izađe na izbore i stane lavu pred čeljusti: tražio se dogovor o zajedničkom predsedničkom kandidatu i strategiji za parlamentarne i beogradske izbore. Iz DJB je jasno rečeno da 49 odsto glasova na predsedničkim izborima ne znači ništa, da je to poraz, odnosno još pet godina mraka.

     Sašisti (Jankovića) su se pravili da ponuda ne postoji, jer su procenili da je za njih bolje da pilićare – za 15 odsto – molim lepo. Nek je i njima i nama sa srećom – znamo da ćemo opet da pušimo priču o “probuđenoj energiji” i “semenu otpora”.

     A sad nekoliko reči i o zbivanjima na lokalu.

     Za ime boga, kakav rezultat ste očekivali od opcije koju je, odmah nakon propalog braka sa naprednjacima, odlučio da podrži Igor Andonov? Mislim, šta?

     Zoran Antić i Slaviša Bulatović su obećali da će za Vučića da nakarikaju 70 posto glasova u Pčinjskom okrugu. I ‘ladno su ostvarili taj rezultat, a zašto je to očekivano i logično već sam jednom prilikom objašnjavao. Čista je sreća da nisu rekli da će da utrpaju 90 posto.

     Sad će lokalni hipsteri u pokušaju da se čude kako je to moguće, pričaće o potuljenosti, malograđanskom strahu, kupovini glasova, što sve može da bude tačno. Poenta je da oni ni ovoga puta neće želeti da se pogledaju u ogledalo i zapitaju: a šta smo mi za poslednjih 27 godina uradili da ne bude ovako kako je sada?

U zemlji beskrajne političke onanije

     Ne, oni će da opet da onanišu nad “građanskim buntom”, nad “probuđenom energijom”, opet će po našim napaćenim glavama da izlivaju “seme otpora”. Opet će da nas tučkaju na tu foru, sve dok se ne dokopaju vlasti. A to što je sve unaokolo propalo, dok su se talili sa socijalistima, kojima sada zbog ortakluka sa SNS kažu fuj, bljak, kaka, e to nije bitno.

     Kad jednog dana na lokalu uđu u koaliciju sa SNS, onda će, poput Andonova, da kažu – nije to zbog Vučića, to je zbog naših drugara iz detinjstva.

     Odavno imam utisak da je Niče bio u pravu: ovde nema slobode, mi samo posmatramo večno vraćanje istog.

     Dakle, sad slede protesti, pa opet Zajedno, pa novi Savez za promene, pa presvučeni DOS, e da bi se završio posao koji je trebalo da bude gotov 2. aprila 2017. Ili, ako vam je draže, 6. oktobra 2000.

     Ako, nek nas jebe pun stadion pohlepnih političara, možemo mi da čekamo. U međuvremenu će preostala sposobna deca da napuste Srbiju, a neki od nas će biti i malo mrtvi. Laku noć.

Prvi komentar

  1. Српско-канадски писац из Хонгконга

    Шта је 400 Кеј јура, ни трособан стан да купиш у Паризу, можда евентуално мањи двособни. А трудио се Сашица, није да није.

    Добро, није се баш претрзао, али и што би? Он је ту да очински посаветује. Јер мудрац. Нема таквог правника у дежели Сербљији.

    А и чист ко суза. И правно и морално. Добро, сад то што другари претурали по стану док њега није било, па се мало играли, па један просвирао метак себи у вугла из пиштоља не Сашичиног, него Сашичиног оца, који је код Сашице био без дозволе… нећемо сад да ситничаримо.

    А то што је само Стаматовић смео кабастој крокодилки из некакве туђе државе (Базнија-Херзеговнија, или како се већ зваде?) која би да Златибор да Арапима, да иде уз нос том својом жичаром — кога заболе? Он сигурно нема 4000 јурова месечно па да се .урчи. Нећемо ваљда за њега да гласамо. Ту је лепи Бели. ОК, макар је био про-геј, пре него што је постао политичар.

    Тја…