Meni je stalno u glavi scena iz neke emisije kako gnuovi prelaze reku, njih na stotine, a ima svega dva krokodila u reci. Ali svaki beži za sebe. I onda krokodili lako uhvate nekoliko. I tako stalno. A, gnuovi bi udruženi mogli da ih pregaze. Moramo da poradimo na zajedništvu. Onda će se i svaki pojedinac osećati bolje, hrabrije. A, ovde je počelo ponovo da se šapuće. Neki kažu da liči na Nemačku tridesetih


Razgovarao: Zoran Radulović


Ako je neko iz Vranja uspeo da napravi nešto u srpskom rokenrolu, onda je to bend Nežni Dalibor. Grupa postoji od1995. godine, a iza nje su četiri studijska albuma. Frontmen Nežnog, gitarista i vokal Ivica Marković, inače arhitekta po obrazovanju, zajedno sa ostalim članovoma sastava svoje prve muzičke korake načinio je na lokalnoj sceni. Već 1998, međutim, preselio se u Beograd, gde i danas živi.

Bežite što dalje, što pre

Šta posle dvadeset godina Ivica Marković savetuje mladim, perspektivnim Vranjancima – da odu iz Vranja ili da ostanu?

– Iskreno im savetujem da odu što dalje, ne iz Vranja nego iz Srbije, u neka uređenija društva. Dalje od ove države koja kvalitetne ljude gura na marginu. I to da odu što pre, jer što si stariji sve je teže, vežeš se za ovo blato, postane ti drago mnogo ljudi, mnogo mesta, mnogo stvari. Pa onda, ako im je baš stalo do rodnih krajeva, moguda deluju odande.

Ja sam otišao da bih se dalje školovao, a nisam se nikad vratio zato što sa onim što znam da radim u Vranju ne bih mogao ništa, ne postoji prostor. Teško mi ide i ovde u Beogradu, ali bar ide nekako – kaže Ivica Marković.

Šta velika sredina, poput Beograda, pruža umetniku?

Pruža mu mogućnost da učestvuje na sceni i da bude primećen. I pored interneta i svih medija, mislim da su u Srbiji, ako ne deluješ u Beogradu, šanse da budeš primećen i priznat, i od kolega i od onih koji prate scenu, znatno umanjene. I  naravno, u neposrednoj interakciji sa drugim umetnicima se brže i razvijaš.

U maloj sobi male su misli

Koliko je tačna izreka iz Vranje otidnaja, čovek bidnaja.

Delom jeste tačna. Jedino što nije dovoljno samo da se ode, već mora mukotrpno da se radi i veruje u to što se radi. Nama je trebalo deset godina života i rada u Beogradu da bi došli do izdavanja prvog albuma i prvih primećenih koncerata.

Ima takođe i ona izreka da su u maloj sobi male misli. Što isto ne mora da bude skroz tačno, ali može delom da se primeni. Važno je putovati što više, koliko god je čovek u mogućnosti. Najgore je kada se čovek zatvori pa počne da misli da je on jedini i najbolji. To se nama i kao državi desilo devedesetih i još uvek bolujemo od toga. Uspesi pojedinaca, nažalost, doprinose tom ubeđenju. Naše društvo je u očajnom stanju, a to se naročito vidi van prestonice. I što dalje to gore, a Vranje je najdalje. Ovo društvo ne sputava samo kreativnost, već svaki kvalitet kod svakog ko nije podoban. Prilike postoje samo za oportuniste.

Vranje je grad trubača, narodne pesme, muzike…. Kako to da na lokalu nikada nije postojala ozbiljnija r’n’r scena? Bilo je pokušaja, i “Nežni Dalibor” je ovde ponikao, ali…

Nije obaveza da u svakom gradu postoji rokenrol scena. U periodu ‘94 – ’98 se bila zahuktala interesantna scena od nekoliko bendova početnika i par onih malo starijih koji su već figurirali. Mi mlađi nismo imali pojma da sviramo, ali smo imali neke ideje, nešto se dešavalo bar, bilo je zanimljivo izlaziti, stalno neki koncerti po raznoraznim mestima, gde god je moglo. To je pandan onom što bi danas bile svirke po skvotovima, koje su sve popularnije u celom svetu.

Šta se dešavalo posle, ne znam, imam utisak da je sve zamrlo, jedino me pre nekih pet godina iznenadila i oduševila vest o metal bendu iz Vranja koji je pobedio na Zaječarskoj gitarijadi.

Rokenrol pati od prevelike ponude

Šta je, prema tvom mišljenju, osnovni preduslov za oživljavanje lokalne r’n’r scene? Ili je r’n’r svuda mrtav?

Ako je scena mrtva, ne treba je oživljavati na silu, to je najgore što može da se desi rokenrolu. To mora da bude spontano. Inače to nije rokenrol. Za oživljavanjem rokenrol scene mora da se javi potreba. Ako nema potrebe, šta će nam scena. Generalno, rokenrol u Srbiji pati od prevelike ponude u odnosu na potražnju. Evo, i ja sam doprinosim tome.

Rekao bih da “Razglednica” prilično dobro opisuje problem: “Sigurno si sam/ ovaj dan dok prolazi/ odustaješ od sna/ nije sve kao što si mislio/ probaj nešto sam dapromeniš (…) Kad bi svi k’o ti jednom shvatili da nisu probali…” Zašto ljudi odustaju od sna?

Ivica Marković ND - foto Ana Dajić

Meni je stalno u glavi scena iz neke emisije kako gnuovi prelaze reku, njih na stotine, a ima svega dva krokodila u reci. Ali svaki gnu misli samo na sebe, i svaki beži za sebe. I onda krokodili lako uhvate nekoliko. I tako stalno. A gnuovi bi udruženi mogli da ih pregaze.

Moramo da poradimo na zajedništvu. Na svesti o snazi zajednice. O snazi organizovanja. Onda će se i svaki pojedinac osećati bolje, hrabrije. Da ne bude svaki čovek samo za sebe.

A, ovde je počelo ponovo da se šapuće. Neki kažu da liči na Nemačku iz tridesetih.

Put ka ekonomskom razvoju vodi preko pravne države

U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023.” koju je nedavno izglasala lokalna skupština piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”. (…) Potrebno je kroz različite aktivnosti podstaći ljude da ispolje svoju kreativnost”. Da li institucije, ovakve kakve su u Srbiji i Vranju, mogu da podstaknu kreativnost, a da pritom, ako me razumeš, ne postanemo “publika na dotiranim koncertima”?

To su samo isprazne fraze. Ispunjavanje forme zbog neke koristi, bez ikakve stvarne namere. Put ka ekonomskom razvoju vodi prvo i prvo preko uspostavljanja pravne države, a mi to nemamo. Posledično, nemamo ni institucije, osim na papiru. Ajde baš da vidimo. Javite mi 2023, ako budem tu, kako je prošao taj razvoj.

Kako gledaš na organizovanje koncerata od strane lokalnih samouprava? Recimo, Palma zove Cecu u Jagodinu, Grad Vranje Zdravka Čolića i Draganu Mirković. Je l’ problem u preferencijama onih koji raspolažu parama građana ili u toj vrsti sponzorisanja, hm, kulturnih događaja? Ima li to smisla?

Odavno je prošlo vreme kad je država korektivno, putem medija i manifestacija, uticala na ukus naroda. To je u stvari bila ona prethodna država.

Ovo danas je po principu hleba i igara. Samo bez hleba. Odnosno, bacaju se neke mrvice taman da im plebs ne pocrka od gladi.

Od 2011. nas u Vranje niko nije zvao

Da li si nekada učestvovao na državnim i gradskim konkursima za sufinansiranje projekata iz oblasti kulture? Kakva su tvoja iskustva?

Sve je to lepo na papiru. Papir trpi sve. Bend je učestvovao i dobio svojevremeno, pre nekih 6,7 godina pomoć za album i spot, ali je na kraju bio uslovljen da to i odradi besplatnim koncertima, tako da ne znam kakva je to onda pomoć, ali danas i ta opcija zvuči kao naučna fantastika.

Velika većina tih konkursa je nameštena, to je javna tajna. Sve se u ovoj zemlji zna. Problem je pristajanje većine na sve što se dešava.

Da si vlast, kako bi pomagao mladim umetnicima, posebno muzičarima? Kako bi izbegao nepotizam, kronizam i korupciju?

Pomagao bih mladim umetnicima, najpre zatiranjem nepotizma, kronizma i korupcije. Kako? Tako što bih za te stvari kažnjavao. Zar se to ne radi tako u uređenom društvu?

A umetnicima kao pomoć nije potrebno mnogo. Treba često neki prostor sa strujom i mokrim čvorom, a to svaki grad ima. Dajte umetnicima napuštene prostore, oživeće ih, desiće se svašta nešto interesantno.

Kada je “Nežni Dalibor” poslednji put svirao u Vranju? Kada ćete nastupiti sledeći put i od čega to zavisi?

Nežni Dalibor je poslednji put svirao u Vranju 2011. godine. Mi nismo bend koji sam organizuje turneje i koncerte, već idemo tamo gde nas neko pozove, a od 2011. nas u Vranje niko nije zvao. Kad se to desi doći ćemo vrlo rado, ako budemo još uvek postojali, naravno.

IVICA I NEŽNI

Ivica Marković je rođen 1979. a po obrazovanju je diplomirani inženjer arhitekture. Trenutno je gitarista i vokal u bendu Nežni Dalibor, koji je osnovan 1995. godine u Vranju, a od 1998. deluje iz Beograda.

Nežni Dalibor pripada novijoj generaciji bendova iz Srbije koji su široj javnosti postali poznati krajem prošle decenije, a čiji se rad vezuje za kultnu zgradu BIGZ-a. Zvuk zasnivaju na svemu što smatraju vitalnim u rock’n’rollu, od psihodelije 60-ih godina, do savremene nezavisne scene.

Bend je diskografski debitovao singlom “Značajan događaj” na kompilaciji “Jutro će promeniti sve?” (2007) u sastavu Ivica Marković (gitara i vokal), Branimir Bogdanović (bubanj) i Ljubomir Vučković (bas i vokal).

Održali su veliki broj koncerata širom regiona, uključujući sve značajnije festivale kao što su EXIT, Terraneo, Taxirat, Bedem, ali i u Evropi, od čega se izdvajaju nastupi na festivalu Glimps u Belgiji i Waves festivalu u Beču. Krajem 2011. godine bendu se na gitari, sintisajzeru i specijalnim efektima pridružio Davor Sopić, a krajem 2012. godine dobili su i novog bubnjara, Dragana Jovanovića Gagija.

Nežni Dalibor za sobom ima četiri studijska albuma i učešće na nekoliko kompilacija. Početkom 2017. godine, sastav je objavio album “U slojevima”. Ovo, četvrto po redu studijsko izdanje, objavljeno je za beogradsku izdavačku kuću Odličan hrčak, koja je izdala i prva dva albuma benda. “Slojevima” prethode tri studijska albuma Dalibora: “Sredstva i veštine” (2008), “Normalan život” (2011) i “Nežni Dalibor” (2013).

Nežni Dalibor online:

BandCamp: http://neznidalibor.bandcamp.com/

Facebook: www.facebook.com/nezni.dalibor

Youtube: https://www.youtube.com/user/neznidalibor

Grad Vranje logo

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.