Ovoliko akademskih umetnika u odnosu na broj stanovnika nema nijedan grad u zemlji, a verovatno ni šire. Ne bih da licitiram sa tačnim brojem, ali ima ih više desetina, svih profila. Imamo slikare, vajare, grafičare, primenjene umetnike, arhitekte. Da li smo ekstremno talentovani ili je u pitanju kvalitetan rad Likovne radionice, koja priprema talente za upis na akademije, stvar je za neko dublje promišljanje, sociološko, kulturološko… Činjenica je da grad jednostavno ne može da se nosi sa tim bez pomoći države. To je abnormalni potencijal koji nije prepoznat


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Primenjena umetnost je možda najbolji primer za razumevanje ideje o kreativnoj industriji. Od oblikovanja i ukrašavanja predmeta sa svakodnevnu upotrebu (nameštaja, tekstila, posuđa…) korist imaju svi: umetnici valorizuju svoj talenat na tržištu, dok njihova dela oplemenjuju životni prostor i pomažu običnim ljudima da razviju estetske kriterijume.

U Vranju se tim poslom bavi Irena Ivanović Stošić, koja je završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Pre razgovora o uslovima u kojima deluju lokalni umetnici i potencijalima vranjske kreativne industrije, međutim, želeli smo da saznamo kakav je njen odgovor na pitanje – ostati ili otići iz Vranja.

Irena Ivanović Stošić smatra da je to dilema životnog i profesionalnog početka, te da je nesreća što je njenoj generaciji misao o tome bila aktuelna u ratnim devedesetim, u vreme veoma suženih mogućnosti.

– Samo podsećanje na sled događaja i to vreme predstavlja jedan jači unutrašnji napor. Nama se nije postavljalo pitanje otići ili ostati u Vranju, već otići ili ostati u državi. Većina nas je ostala, bilo je i onih koji su otišli pa se vraćali, a jedan vrlo mali broj ljudi je otišao iz grada i zemlje – kaže Irena Ivanović Stošić.

Izreka iz Vranje otidnaja, čovek bidnaja je mit

Zašto talentovani ljudi odlaze iz Vranja? Da li mala sredina sputava kreativnost? Koliko je tačna izreka – iz Vranje otidnaja, čovek bidnaja?

Veoma malo ljudi iz moje generacije je otišlo, a od njih je „čovek bidnaja“ gotovo zanemarljiv broj. Uglavnom se radi o mitu ili prepričavanjima majki, strina, ujni koje nadgrađuju životne priče svojih najbližih rođaka, praveći od njih blokbastere. Ukoliko bilo ko, bilo šta, a ponajmanje sredina sputa talenat i kreativnost, onda je taj talenat diskutabilan, verovatno i precenjen.

Ovde bih postavila i kontrapitanje – koliko njih bi se sutra vratilo da nije stigme neuspeha i „propasti“ kojom bi bili dočekani?

Irena Ivanović Stošić, lampa

Lampa – 55x30x23cm, kamenina (rad Irene Ivanović Stošić)

Može li se u Vranju živeti od dizajniranja predmeta za svakodnevnu upotrebu? Postoji li ovde takvo tržište? Postoji li nelojalna konkurencija?

Profesionalno sam vezana za prosvetu, stalno zaposlena u školi i nisam najkompetentniji sagovornik za ovo pitanje. Dizajniranje podrazumeva naručioce posla, odnosno dizajna, a to su po difoltu privredni subjekti. Kako grad privredno i ekonomski gotovo da ne funkcioniše, vrlo je malo mogućnosti za neke ozbiljnije poslove. O bilo kakvoj konkurenciji nema ni govora, jer se ovde dizajnom bavi veoma mali broj ljudi.

Generalno, raditi dizajn iz Vranja, za naručice sa širih prostora je moguće i znam da je nekoliko ljudi uspelo da se probije i na svetska tržišta. Radi se o grafičkim dizajnerima, da ne bude zabune. Njima je i najlakše, jer komunikacija sa naručiocima ide onlajn.

Abnormalni potencijal

Kako bi opisala položaj umetnika u Vranju?

Položaj je veoma, veoma loš. Zašto? U ovom gradu se dogodio planetarni fenomen koji niko neće da primeti iz kojekakvih razloga. Ovoliko akademskih umetnika u odnosu na broj stanovnika, sigurna sam, nema nijedan grad u zemlji, a verovatno ni šire. Ne bih da licitiram sa tačnim brojem, ali ih je više desetina, svih profila. Imamo slikare, vajare, grafičare, primenjene umetnike, arhitekte. Da li smo ekstremno talentovani ili je u pitanju kvalitetan rad Likovne radionice koja priprema talente za upis na akademije i arhitekturu stvar je za neko dublje promišljanje, sociološko, kulturološko… Činjenica je da grad jednostavno ne može da se nosi sa tim potencijalom bez pomoći države. To je abnormalni potencijal koji nije prepoznat.

Da li ti je Grad pomagao tokom umetničke karijere?

Ne, apsolutno ne!

Predsednica Vlade Ana Brnabić ove godine osnovala je Savet za kreativne industrije kao privredne grane koja bi trebalo da predstavlja veliku šansu za razvoj zemlje, kao i za stvaranje boljeg imidža Srbije. Šta očekuješ?

Divno. Odlična inicijativa. Eto prilike da Savet krene sa realizacijom zamisli iz našeg malog mesta. Imamo ogroman broj neangažovanih umetnika, potencijal bez presedana, sertifikovane umetničke radionice, sitnije privredne subjekte koji bi se priključili, dakle tu smo, ostaje samo da nas posete iz Saveta i posavetuju.

Uslov svih uslova je promišljanje

U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023.” koju je nedavno izglasala lokalna skupstina piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”. (…) Potrebno je kroz različite aktivnosti podstaći ljude da ispolje svoju kreativnost”. Kako ti ovo zvuči? Da li lokalne institucije mogu da podstaknu kreativnost i na koji način?

„Podstaći ljude da ispolje svoju kreativnost“!? Nisam čitala strategiju, ali ovo mi deluje potpuno neprimereno. Ne znam ka kojoj ciljnoj grupi je usmerena strategija. Podstaći umetnika da ispolji kreativnost? Da ponovim opet, ovaj grad ima više desetina više vrlo afirmisanih umetnika, ima koncentraciju koja nije zabeležena možda planetarno! Pitam se da li su pisci strategije uzeli te parametre u razmatranje ili je ovo neko copy-paste priča. Koje je polazište strategije? Ljudi moji, pa iz ovog grada svake godine umetnost upiše više mladih nego iz pet puta većih sredina.

Posao lokalnih institucija nije da smišlja kako da pokrene kreativnost kod njih nego da im obezbedi elementarne uslove za rad po povratku.

Irena Ivanović Stošić, lampa 2

Lampa – 65x30x20cm, kamenina (rad Irene Ivanović Stošić)

Može li od kreativnih zanimanja da se razvije ozbiljniji biznis u Vranju i pod kojim uslovima? Recimo, turizam, praćen bogatom kulturnom ponudom – umetnička dela, suveniri, autentična hrana i muzika?

Verovatno je to moguće i u Vranju. Ako je moguće u nekim sredinama sa daleko manjim potencijalom, zašto ne bi moglo i ovde. Uslov svih uslova je promišljanje i svakako ozbiljnija, mnogo ozbiljnija strategija.

Postoje razni mehanizmi za finansiranje kulturnog stvaralaštva. Da li si nekada učestvovala na konkursima i kakva su tvoja iskustva?

Učestvovala sam na jednom sa projektom koji sam povukla. Dakle, iskustva te vrste su mi jako skromna.

Crvena linija je estetski kriterijum

Da imaš vlast, kako bi pomagala mladim umetnicima, posebno slikarima? Koje kriterijume bi sledila? Kako bi izbegla nepotizam, kronizam i korupciju?

Nepotizam, kronizam i korupcija je nešto što prati umetnost i može se reći da je konstanta u svim vremenima. Rešava ih jedino jako, autoritativno profesionalno udruženje sa rotirajućim rukovodećim telima.

„Da imam vlast“, za početak bih formirala profesionalno udruženje gde bi umetnici artikulisali svoju „strategiju“ i svoje viđenja profesije i preko kojeg bi aplicirali kod domaćih organa i institucija, a zašto ne i pred međunarodnim. Izbegli bi time stavljanje u formate koji su suludi.

Mladim umetnicima, slikarima posebno, jer su možda u najtežoj situaciji iz mnogo razloga, podelila bih prostore za rad. Od ranih osamdesetih nije dodeljen nijedan u našem gradu, a i ovi dodeljeni su u nekom pravnom problemu. Svojevremeno sam predlagala da se napuštene seoske škole i gomila državnih objekata po selima koji propadaju podele umetnicima na korišćenje, međutim, to se tumačilo na veoma pogrešan način. U međuvremenu su se mnogi i urušili.

Umetnicima nije potrebno mnogo, njihov osnovni problem je prostor za rad i još važnije, osećaj da su potrebni gradu u koji se vraćaju posle studiranja.

Šta bi se moglo nazvati izdajom umetnosti? Da li oportunizam i kukavičluk umetnika na jednoj, te komercijalizacija i hiperprodukcija na drugoj strani, zapravo predstavljaju izdaju umetnosti? Gde je granica kompromisa?

Veoma osetljivo pitanje, jer sam u primenjenoj sferi koja je često skopčana sa zadatim, tačnije naručenim poslovima. Izdaja umetnosti i njena donja i gornja granica su unutrašnja kategorija i stvar su umetničkog i duhovnog sazrevanja. Limiti su individualni i postavlja ih umetnik iz repera trenutnog stanja lične realizacije. U svakom slučaju, crvena linija je estetski kriterijum.

BIOGRAFIJA

Irena Ivanović Stošić je rođena 1968. u Vranju. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, Odsek za keramiku i staklo u klasi Borivoja Dedića. Radi kao nastavnik likovne kulture.

Samostalno je izlagala u Vranju 1994. i 2012, u Kosovskoj Kamenici 1996, u Gnjilanu 1998. Učesnik je više trijenala, bijenala, u zemlji i inostranstvu, kao i više desetina grupnih izložbi.

Od međunarodnih grupnih izložbi izdvajaju se one u Minou – Japan 2004. i 2007, i Lisabonu 2011.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.