Dušan Dude Đorđević, pisac, novinar, autor portala VranjeNet preminuo je sinoć u 63. godini


 

Sliku koju vidite napravio sam u Dudetovom domu pre desetak godina. Ne pamtim povod susreta. Pričali smo, popili, možda ugovarali neke tekstove. On je, zabave radi, malo i zapevao, iako u ovoj prokletoj zemlji novinarima verovatno nikada nije bilo do pevanja.

Dokazivali smo, valjda, da nam niko ništa ne može.

Profesionalni putevi su nam se poslednji put ukrstili krajem 2016. na ovom portalu. Kada je VranjeNet počeo sa radom, molio sam kolege da napišu tekst o bilo čemu, da pomognu kako god mogu. Neki su se čak i sami nudili. I svi su obećali da će da urade nešto, ali iz nekog razloga nisu poslali ni redak, osim Dudeta. On je bio jedini novinar koji je ispunio obećanje. Nije tražio uslugu zauzvrat, niti je postavljao uslove.

I krenulo nam je dobro, jer smo prošle godine objavili elektronsku verziju “Starih vranjskih porodica”, a ove smo se zajedno nadali štampanom izdanju. Očekivali smo od lokalne samouprave i sredstva za objavljivanje nove knjige, o sportu u Vranju pre Drugog svetskog rata.

Dudetova profesionalna strast bila je prošlost ovog grada. Činio je sve da je otrgne od zaborava: marljivo je, decenijama, prikupljao svedočenja, dokumenta i fotografije, nadajući se da će jednog dana sve to biti objavljeno kako dolikuje, Vranjancima na korist, ponos i uživanje. Zbog toga je bio jedinstven.

Stalno smo govorili – biće sve to, ako bog da… I eto, nije dočekao.

Nije bilo lako sarađivati sa Dudetom, iz više razloga, ali će zauvek ostati zabeleženo da je bio novinar koji nikada nije izneverio dogovor i kolege. Dok sam živ, pamtiću ga po poštenju i odanosti.

Svima je nesebično ustupao informacije, fotografije, često i gotove tekstove, a mnogi su uzimali i ono što im nije dao. Ljutio se ponekad, ali nikoga nije tužio. Da jeste, bio bi bogat čovek, a ne neko ko je stalno brinuo o elementarnoj egzistenciji.

Počivaj u miru, druže. Licemeri ti slavu ne mogu oteti.

DELO

Dušan Đorđević je pisao prozu, drame i aforizme. Objavio je zapažene romane „Škola za patriote“ (posvećen Kosovu i kraju Miloševićevog režima), „Stočni vagon“ (o gradu u raljama kriminala i nemorala), kao i „Sikter“ (o posleratnom stradanju) i „Živa u grob nesam mogla“ (kratki roman na dijalektu), zatim i drame „Gazda Gligor“, „Božja urotka“ i „M’gla“.

Značajne domete ostvario je na polju aforizma i bio je član Beogradskog kruga aforističara. Njegove knjige iz ove oblasti su: „Kila do kolena“, „Poštena kurva“, „Magareći ujed“, „Da pukneš“ (u koautorstvu) i „Nevino uvo“.

Autor je “Starih vranjskih porodica”, prve elektronske knjige u gradu. Objavio je i knjigu novinskih tekstova „Osmeh u dečjoj suzi“.

Pisao je za Narodne novine, Vranjske, Kurir, Press, Sport, OK Radio, a godinama je bio i dopisnik frankfurtskih Vesti.

Zoran Radulović