Objekat može da preuzme svaki dobrostojeći kafedžija, naročito ako se upodobi cena i ukloni konkurencija. Mukica je oko pitanja kome će pripasti ono što sa Haremlukom ide u paketu – oreol Husein paše pred kojim raja kleči bez pogovora.


Piše: Zoran Radulović


 

Haremluk je tri godine unazad izložen slobodnom zapišavanju. Kako je nedavno javio OK radio, ovaj objekat od kulturno-istorijskog značaja nije obezbeđen, pa u njega može da uđe ko kad hoće.

     Ako niste znali, Haremluk je u vlasništvu Republike. Otud pitanje zašto ga naša voljena država ne štiti od propadanja i ne privodi nameni, a na polzu građana Vranja i čitave Srbije?

     Nema se para – reći će političari, pa i ovi napredni, jer smatraju da su obični građani veverice.

     To, naravno, nije tačno. Mislim, nije tačno da nema para.

Tri opcije

     Problem Haremluka može da se razreši na tri načina. Prvi je da se objekat prepusti zubu vremena, sve dok jednog jutra tamo ne zateknemo ruševinu. Imajući u vidu petogodišnje domete aktuelne vlasti, odnosno njenu (ne)zainteresovanost za kulturu generalno, tu mogućnost ne bi trebalo da odbacimo u potpunosti.

     Drugi scenario je da država iskešira neophodan novac kako bi se Haremluk doveo u upotrebljivo stanje i predao na korišćenje nekoj od lokalnih kulturnih institucija: može da služi za muzejske postavke, kao depo, kancelarijski prostor…

     Ovde bih samo da podsetim na to da je napredna lokalna vlast prošle godine tvrdila da će da bude najbolja zato što je, pored ostalog, povezana sa bajama iz Beograda. Zato se pitam šta ih sprečava da zagreju te veze i reše problem? Što ne okrenu broj telefona nekog glavonje iz Vlade, nekog sa kim su po partijskoj liniji na “jebi si mater”, da mu objasne kulturno-istorijski značaj Haremluka i podsete na formalno-pravne obaveze države prema tom zdanju?

     Ne, to se ne događa zato što je predizborna priča o sponama i gepupnama oduvek bila namenjena vevericama.

Zašto se niko ne javlja na oglas

     Treća opcija je da se raspiše oglas kako bi se posle javnog nadmetanja, pod precizno definisanim uslovima, Haremluk izdao u zakup. Šta sprečava državu da to uradi? Ako za budžetsko stiskanje možemo da pronađemo nekoliko objektivnih, olakšavajućih okolnosti, za izostanak oglasa nema ni jednog objašnjenja. U stvari, postoji jedno – ekstremno glupo – kao, neće niko da se javi.

     Naime, Republička direkcija za imovinu je oktobra 2015. objavila da se u zakup izdaje zgrada Haremluka površine 497 kvadrata, po početnoj ceni od 8,13 evra po kvadratu, što je 4.000 evra mesečno. I tada se zaista nije javio niko.

     A zašto, pitam ja vas, država ne smanji početnu cenu, na primer, na 1,13 evra po kvadratu, da bi onda tržište, kao najmerodavnije, putem javnog nadmetanja odredilo koliko zaista vredi zakup Haremluka? Nakon toga je potebna još samo kontrola sprovođenja ugovora, za šta je takođe zadužena država.

Političari protiv tržišta

     Dakle, zašto godinu i po dana nema oglasa za izdavanje Haremluka sa manjom početnom cenom, ako već nema budžetskih para za njegovo održavanje? Postoji li neko logično objašnjenje?

     O da, postoji.

     Status quo slučaja Haremluk najpre pokazuje da se administracija, lokalna i republička, ne bavi rešavanjem realnih problema, za šta prima platu, nego sama sobom: glavna preokupacija službenika su njihova dupeta, tj. nameštenja koja dolaze kao plod pobede na postizbornim partijskim igrankama. Time se oni bave, uglavnom, pa nije ni čudo što ih mnogo ne zanima sudbina objekta koji je 1765. podigao neki Raif-beg Džinić.

     Ponašanje admistracije je, međutim, samo posledica. Uzrok nevolje su političari koji ne žele da sačuvaju Haremluk pomoću tržišta i slobodnog nadmetanja, jer bi to bio vrlo opasan presedan. Oni bi da sve bude pod njihovom kontrolom: zato će javnosti da podmetnu neku kombinaciju iza čijih kulisa mogu da uberu privatno-partijski profit bez uloženog dinara.

Haremluk čeka novog pašu

     Po svemu sudeći, postupiće se po obrascu iz 1993, kada je, ako se sećate, Haremluk bio pred urušavanjem. Pojavio se tada moćni Simpo, koji je, bez borbe sa konkurencijom, u vreme hiperinflacije, preuzeo obavezu da restaurira objekat, dobivši zauzvrat pravo da u njemu otvori kafanu na 20 godina. Sve je dogovoreno u nekoliko pari očiju.

     Na tome su političari debelo poentirali: čaršija je bila zadovoljna jer je spašen spomenik kulture, a pride je otvoren i reprezentativni ugostiteljski objekat; najvažnije im je bilo to što su Vranjanci na ondašnjeg prvog čoveka Simpa Dragomira Tomića počeli da gledaju kao na novog Husein pašu.

     Političari i sada imaju čoveka koji ispunjava većinu kriterijuma: bogat je, ima moćnu kompaniju i jaku medijsku podršku, nije daleko od vrha vlasti iako je sa lokala, a bavi se i ugostiteljstvom. Ali taj se nećka – navodno, nije zainteresovan.

     To samo znači da prava ponuda još nije na stolu. Hoću da kažem da objekat može da preuzme svaki dobrostojeći kafedžija, naročito ako se upodobi cena i ukloni konkurencija. Mukica je oko pitanja kome će pripasti ono što sa Haremlukom ide u paketu – oreol Husein paše pred kojim raja kleči bez pogovora.