Pink-otrov u svojoj GRANDomaniji je direktan, otvoreno prostački, brutalan… Na drugoj strani je neka vrsta muzičke ”Druge Srbije”, koja sve to prezire i koja bi volela da bude veći Zapad od samog Zapada i amerikanskija od same Amerike. Zbog svega toga, oni koji istinski nešto znače u muzici, oni koji se ne prodaju, već duže vremena doživljavaju mal/tretman, skrajnuti su, smetaju


Razgovarao: Zoran Radulović


 

Ved je prastara reč koja još uvek živi u govoru Vranja i okoline. Na primer: ved žena – dobra, mudra, vedra, zaokružena; vedujem – ne spavam, razmišljam i čekam da saznam; iz korena vid/ved su i opštepoznate reči pripovedati, svedočiti…

A o čemu svedoči i pripoveda vranjski Ved Trio, muzička grupa koja postoji više od 20 godina?

Ukratko rečeno, o kulturi, o muzici koja polako nestaje: na tradicionalnim instrumentima izvode stare pesme iz Vranja, Makedonije, sa Кosova, iz Bosne i dalekog Tunisa… Publici otkrivaju melodije i ritmove kojih nema u knjigama.

Sviramo onako kako smo čuli i učili sa starih snimaka

Kako perkusionista Ved Tria Goran Arsić (na tombaku ili zarbu, bendiru, defu, ćupu…) razmišlja o savremenim izumima kao što su kreativna i muzička industrija, o odnosu lokalnih i državnih institucija prema onome što radi Ved Trio, o kulturnim obrascima koji dominiraju? I šta bi, kao čovek koji je video sveta, savetovao mladima: da ostanu ili da odu iz Vranja?

– Ostati ili otići iz Srbije, sa Balkana… Otišao sam iz Vranja u selo, mir, tišinu, prostor, naputovao sam se pa mi se retko gde ide, ali deci, koja sada studiraju, ne bih mogao olako da kažem: Vratite se, biće posla za vas u Vranju. Postoje razni odlasci, jedan je izvestan – sa ovog sveta – objašnjava Goran Arsić.

Gde nastupa Ved Trio u poslednje vreme? Ko vas najčešće zove da svirate?

Kao i do sada, svih ovih 20 godina, ponekad, ponegde, budući da ne sviramo komercijalnu muziku i nismo ni u jednoj partiji. Zvali su nas razni – lokalna samouprava (otvaranje renoviranog Amama, ”Dani Vranja”…), festivali u Srbiji i u drugim državama – Mokra Gora, Rim, Sarajevo, Grac, Bujanovac, Iranski kulturni centar u Beogradu, Jevrejski kulturni centar u Beogradu, ”Srpski vez” u Kumanovu, ”Zlatne ruke” u Bujanovcu… Poslednji put smo svirali u maju, u beogradskom Dorćol placu, na poziv američkog slikara koji je otvarao izložbu svojih slika.

Kako opisuješ muziku koju izvodi Ved Trio?

Na starim tradicionalnim muzičkim instrumentima sviramo i staru i noviju muziku – pesme i instrumentale iz ovog kraja, Makedonije, sa Kosova, iz BiH, Grčke, ali i određene stvari iz iranske, turske i arapske klasične muzike. Sviramo onako kako smo čuli i učili sa starih snimaka ili uživo od pesmopojaca i sviraca. Naravno, nije moguće da se u tome ne oseti i naš doživljaj.

Goran Arsić Ved Trio VranjeBescen-blago

Da li ste objavili neki muzički zapis do sada?

Iz najdubljeg poštovanja prema onima od kojih smo učili i koji su merilo za muziku Vranja i okoline, najpre smo, 2008. godine, objavili jedan cd i knjižicu ”Oću da vi pojem vranjansko!” (kako kaže baba Stana na jednom snimku). Osim što se jasno i lepo čuje kako su pojali i svirali, tu su i njihove fotografije i podaci o njima, zajedno sa tekstovima pesama i pratećim rečnikom starih i manje poznatih reči iz našeg govora. Zatim smo, 2009. godine, objavili cd/dvd ”Muzici s ljubavlju” – snimak naše svirke iz Haremluka.

Planirate li nešto novo?

Udruženje građana Ved ima mnogo toga za objavljivanje. Pre svega, tu su magnetofonski snimci od pre nekoliko decenija, zvučno bescen-blago koje je snimio divni Branko Mitrović, jedan od osnivača Veda. U pitanju su snimci najčišće vranjanske muzike: Stana Avramović, Bakija Bakić, Kurta Ajredinović, Divna Stošić Špurka, Jovan Stošić Kace, prva postava ”Svedaha”… Tu su, takođe, i snimci pesama i instrumentala iz okoline Vranja. Mnogo puta sam odlazio i u teško pristupačna sela da snimim nekog ćemandžiju, na primer.

Sigurno bismo mogli da objavimo skoro 20 albuma, toliko mnogo autentičnog materijala imamo. Zahvaljujući Branku Mitroviću, koji je prvom kamerom mnogo toga snimio, mogli bismo da objavimo i mnogo video materijala ondašnjeg Vranja i okoline. To ogromno bogatstvo daje nam mogućnost da, uz audio, objavimo i fotografije i video snimke.

Objavljivanje svega toga zavisi samo i jedino od ekonomije – novca nužnog za štampanje i umnožavanje tolikog materijala.

Majmunsko i papagajsko imitiranje Zapada

Kako funkcioniše muzička industrija u Srbiji? Kakav je tretman umetnika koji ne proizvode komercijalnu muziku?

Sam taj naziv – ”muzička industrija” je već odavno toliko odvratan da se zgadi svakom svesnom čoveku. Majmunski i papagajski imitirajući Zapad, mnogi naši pametnjakovići su, u želji da pošto-pošto budu ”originalni”, pre svega u Beogradu, stvorili razne industrije koje su, u svojoj suštini nečovečne i deluju raščovečujuće. Sve je to, po pravilu, uvek obojeno ovom ili onom ideologijom i željom da se anesteziraju ”široke narodne mase” i da potpuno otupe kako bi se njima lakše upravljalo i kako bi im se lakše novci iz džepova uzimali. S tim je najpre počela RTS i PGP RTS i u tome su istrajni – od Minimaksovizije do Žikine šarenice, proizvodeći i forsirajući novokomponovanu sladunjavost (tzv. Lepa Brena i ostali, ono što je Rambo nazvao turbo-folk) i veštački stvorene folklorne dekoracije (na primer: ”Vranjska svita” sa onim karakterističnim odvratnim kezom i ripanjem postoji u Beogradu, gde je i nastala, u Vranju niti je kada tako nešto bilo, niti to ima suštinske veze sa Vranjem) na ime spasavanja i čuvanja srpskih ”vrednosti”, a sve zajedno beskrajna patetika, površnost i glupost.

Pink-otrov u svojoj GRANDomaniji je direktan, otvoreno prostački, brutalan… Na drugoj strani je neka vrsta muzičke ”Druge Srbije”, koja sve to prezire i koja bi volela da bude veći Zapad od samog Zapada i amerikanskija od same Amerike.

Zbog svega toga, oni koji istinski nešto znače u muzici, oni koji se ne prodaju, već duže vremena doživljavaju mal/tretman, skrajnuti su, smetaju, nemaju odrešene ruke da se razmahnu.

Etno-mrtvilo

Kako u svemu tome prolaze vranjska muzika i umetnici?

”Vranjska gradska pesma” već nekoliko godina pominje se kao posebna vrednost i za Vranje i za Srbiju. Predloženo je da bude zaštićena. U tome se uglavnom ili potpuno uspelo, o tome postoje papiri i novinski tekstovi, neki ponos i euforija povodom toga. I? Kakve su to uslove i gde Republika i Grad obezbedili Ivani i Banetu da prenose deci svoje pojanje, da se te pesme sačuvaju, neguju? Nigde ništa. Naša svest o tome ne dopire dalje od vrha našeg nosa. Njih dvoje povremeno budu kao ukrasi, ili kao popunjavanje programa, naravno za mnogo male pare u odnosu na hiljade i desetine hiljada evra koje dobijaju neki pevači ili grupe koje dođu u Vranje.

Ovde bi bilo važno da se pomene i neverovatan strah i svojevsrno mrtvilo zvaničnih etnomuzikologa i Muzikološkog instituta SANU. U depoima te najviše ustanove decenijama čame magnetofonski snimci muzike iz mnogih krajeva. Pouzdano znam da bi, što se tiče ovdašnje muzike, oni mogli da objave bar 10 izuzetno značajnih i dobrih cd-ova sa snimcima od pre nekoliko decenija. Normalno, uvek su neki viši razlozi, koje mi nikako ne razumemo, u pitanju pa se to nije desilo. Najnovije je bilo, na osnovu razgovora od pre nekoliko godina, da treba da ih digitalizuju. I?

Dakle, tzv. muzička industrija najvećim svojim delom truje ljude svojom patetikom, sladunjavošću, tragizmom i dramatičnošću, odnosno etno-mrtvilom.

Iskompleksiranost

A vranjski rokeri?

Ovde ima mnogo talentovanih gitarista i bubnjara. Koga je to neka kuća iz Beograda, ili Peca Popović koji je ovih dana bio u Vranju, zapazila, nešto ponudila, pogotovo ako je reč o mladim muzičarima? Kako to da za sve ovo vreme baš niko nije nešto kvalitetno i čovečno ponudio izuzetnim majstorima na gitari – Bobiju ”Krapincu”, Ivici Davidoviću ili Mariju Čikojeviću, ili klavijaturistima Saši ”Ilinki”, Saši ”’Ivku”? Molim da mi ne zamere i mnogi drugi vredni muzičari koje, zbog prostora, ne pominjem ovom prilikom.

Što važi za muzičare, važi i za ovdašnje mnoge talentovane slikare, naravno.

Na veliku žalost, vranjska iskompleksiranost u odnosu na Beograd i beogradska u odnosu na na Zapad nemaju kraja.

Kakav je odnos lokalne samouprave prema onome što radi Ved?

Najmanje ambivalentan. Ved postoji mnogo duže nego što je zvanično registrovan 2003. godine. Tadašnji gradonačelnik Stojčić nas je zvao da sviramo na otvaranju renoviranog Amama u maju, a iste godine u decembru Opština je bila pokrovitelj koncerta u Pozorištu. I tada i sada zahvalni smo na tome. Koncert bude pa prođe, ali cd-ovi, dvd-ijevi, knjige i filmovi o starom Vranju i o staroj muzici Vranja i okoline bili bi nešto što bi imalo vrednost i kada nas više ne bude, i svakako da bi značilo nekim svesnim osobama iz mlađih generacija, kao i u daljoj budućnosti. Svedočilo bi o dubokim korenima ovdašnje muzike. Zato smo, 2005. godine, napisali predlog detaljno iznevši šta sve imamo i šta možemo.

Osnivanje festivala

O kakvom predlogu je reč?

Osim izdavanja cd/dvd-ijeva, knjiga i takvih filmova, predlagali smo osnivanje skromnog ali kvalitetnog festivala. Decenijama već prijatelj sam sa mnogim izuzetnim muzičarima i divnim ljudima koji žive u raznim krajevima sveta, i s kojima sam imao čast da čak i sviram ponešto. Oni su bili skroz otvoreni za mogućnost da na poziv Vranja dođu ovde, održe koncerte i daju časove sviranja ljudima koji bi došli iz Zapadne Evrope da od njih uče. Oni to i inače rade već decenijama. Svi ti ljudi bi ovde jeli, spavali, nešto kupili… Grad bi imao neki ekonomski interes od toga, došlo bi do novih kreativnih predloga i svima bi bilo lepo. I tako bi to išlo mirno i skromno, ali kvalitetno i istrajno iz godine u godinu. Gradonačelniku i predsedniku Skupštine napisali smo pismo jasno, sa konkretnim predlozima, sa poštovanjem, i lično odneli u Opštinu gde su udarili pečat o prijemu. I? Nikada nam ništa nisu ni odgovorili, a kamoli da su hteli da nešto od toga i ostvarimo! Bar da su nas kulturno ”otkačili” nekom rečenicom na papiru. Ni to.

Mnogo kasnije, a pre nekoliko godina, Grad je imao sluha za naš tadašnji predlog, pa smo dobili sredstva koja smo tražili, na čemu smo mnogo zahvalni. Snimili smo i pripremili za izdavanje fotografije, audio i video zapise sviranja na ćemanetu, koje u ovom kraju vekovima već postoji a to skoro niko ne zna.

Goran Arsić Ved Trio Vranje

Ved Trio i Branimir Stošić Kace

Da li ste razgovarali sa predstavnicima aktuelne lokalne vlasti?

Sadašnjem rukovodstvu Grada nismo se obraćali, tako da ne znam kakav bi stav ono imalo povodom svega ovoga. Neka ovo bude nezvanično obraćanje: sve što smo tada još predlagali – predlažemo i danas. S jednim dodatkom: imamo stare muzičke tradicionalne instrumente iz ovog i iz raznih krajeva sveta, kao i mnogo starih fotografija na kojima su razni pesnopojci, igraorci i svirci. Sve to Gradu nudimo da bude stalna izložba u odgovarajućem prostoru, da i naša deca, i ljudi koji ovde dođu sa strane, mogu da vide i saznaju o njima.

Beogradski, vrlo ljubazno…

A šta kažu predstavnici države?

Ministarstvu kulture prestali smo da pišemo zbog iskustva koje s njim mnogi imaju. Ako ti za, na primer, objavljivanje cd-a vrlo skromnog tiraža treba 300.000 dinara, a oni ti daju 60.000, koje treba da opravdaš, gde da nađeš još 240.000? I ne samo to. Prošle godine nekoliko puta je iz tog ministarstva određena gospođa zvala telefonom i, onako beogradski, vrlo ljubazno, izrazila svoje ogromno oduševljenje svime onim što Ved radi i naglašavala značaj toga za budućnost, rekavši da ”ne dolazi u obzir da se to ne ‘pogura’ i da se ne objavi!”. Na naše reči da smo mi ”digli ruke” od toga da se više obraćamo, iz baš malo pre pomenutog razloga, ona je uprkos tome zvala još nekoliko puta rekavši da će lično ona celu tu priču da vodi u Ministarstvu. Našu veliku uzdržanost i nepoverenje na trenutak smo zamenili rečenicom: ”Ajde da vidimo, da ne bude da je do nas, da nismo hteli”. I? Ništa, ”tresla se gora – rodio se miš”. Na poziv i predlog o susretu i razgovoru o tome rekla je da ”radi do 16 časova i da mora odmah posle toga da ide”. Drugu mogućnost, ili drugi neki dan nije ni pomenula. Tol’ko.

Jednom rečju: sve te priče su etno (kaleniče stoji samo kao ukras na nekoj polici), a Ved je konkretno (kaleniče redovno koristimo za salatu i zahvalni smo mu što je lepo i prijatno).

Kako bi, ukratko, opisao kulturnu ponudu Vranja?

U ovom trenutku nemam u vidu detalje iz te ponude, ako je ima, pa i ne mogu da kažem nešto više. Ono što sigurno znam je sledeće, a u duhu ovih dosadašnjih odgovora: dok Amam i Pribojčićeva kuća, na primer, ne budu mesta sa živim dešavanjima, ovaj deo kulture nije ispunjen.

Kreativna industrija mi je odvratan izraz

U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023.” koju je nedavno izglasala lokalna skupština piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”. (…) Kreativnost često ne zahteva velike investicije, već dolazi do izražaja i u vremenu oskudice. Zbog toga, potpuno je realno očekivati da se kreativnost u Vranju može probuditi i uz relativno mala ulaganja.” Da li institucije, ovakve kakve su u Srbiji i Vranju, mogu da podstaknu kreativnost i na koji način?

Odgovor na ovo pitanje već postoji gore. Mi smo na svoj način takav ”brend” i takvu ”strategiju” predlagali još pre mnogo godina u pomenutom zvaničnom pismu Gradu. Predlažemo i sada, kao naš dopirnos tome.

Može li se očekivati razvoj kreativne industrije ako zaštita autorskih prava u Srbiji postoji samo na papiru?

“Kreativna industrija” mi je odvratan izraz pa ne želim ništa ni da kažem povodom toga, a muke i priče oko autorskih prava traju već decenijama. Možda treba još nekoliko vekova da prođe, kao i za sve kod nas, pa da se onda i to konačno reši.

Postoje razni mehanizmi za finansiranje kulturnog stvaralaštva. Da li si nekada, na bilo koji način, učestvovao na konkursima i kakva iskustva imaš?

Odgovor sam već dao, a ovde dodajem da smo kao Ved više puta mnogo lepo i uspešno sarađivali sa JU Bibliotekom ”Bora Stanković”, OŠ ”Vuk Karadžić”, vrtićem ”Naše dete” i Filozofskim fakultetom u Nišu i Garnizonom Vojske Republike Srbije u Vranju i Nišu.

Nama je potrebno dubinsko rasvešćivanje

U kojoj meri postojeći sistem finansiranja kulture zadovoljava potrebe umetnika? Da li bi nešto menjao?

Ceo taj sistem je katastrofa. Toliko ne valja da se i ljudi koji u njemu rade muče i neprijatno im je. Isto kao i što se, zbog lošeg sistema i bezbrojnih neuspešnih reformi, muče ljudi koji rade u prosveti, zdravstvu, pravosuđu…

Nama je potrebno dubinsko buđenje i rasvešćivanje u svim oblastima. Ako se to slučajno desi, možda i ne izumremo uskoro u potpunosti. To svi vide, ali malo koji o tome jasno priča. A da ima ljudi kvalitetnih i svesnih – ima!

U pomenutoj brend strategiji piše i da “u zemljama OECD-a kreativne industrije predstavljaju jednu od vodećih privrednih delatnosti. U čemu je perspektiva ovog grada?

Ukazivanje i pokazivanje dubokih i veoma bogatih istorijskih korena u kulturi, čiji tragovi još uvek postoje kroz muziku, jezik, običaje, zanate, kuhinju, arhitekturu… Prelepa priroda ovog kraja i njen značaj nisu dovoljno shvaćeni i naglašeni.

Dakle, lepa i kvalitetna kombinacija svega ovoga bi bila suština te perspektive. Da je to tako, svedoče mnogobrojni ljudi koji sa strane dođu ovde. Vrlo često čak ni sami nisu svesni toga zašto im je toliko lepo ovde. A lepo im je zbog toga svega što u prožimanju postoji i što nas još uvek drži i održava.

VED TRIO

Goran Arsić je bivši sveštenik SPC koji je sa grupom prijatelja i istomišljenika 1998. godine osnovao „Ved“, društvo za čuvanje i negovanje jezičkog i muzičkog nasleđa.

Ved Trio neguje etno muziku i sviranje na tradicionalnim instrumentima kao što su zarb, def, kaval, bendir. Grupu čine čine Goran Arsić, Miloš Nikolić i Nenad Vještica.

Goran Arsić je perkusionista na tombaku (zarb), bendiru, defu, ćupu… Jezik i muzika centar su njegovih interesovanja. Napisao je knjigu „Učiti sanskrit“ (2004), razmišljanja o jeziku kroz ogromnu srodnost između sanskrita i srpskog i iste godine preveo „Tajna zvuka i sklad života“ Hazrata Inajata Hana, a bavi se i vekovnim bogoslovskim i muzičkim susretima između sufija, isihasta, pojaca, muzičara na Balkanu, u Carigradu i Maloj Aziji.

Nenad Vještica je muzički obrazovan za klavir i gitaru. U periodu od 1993. do 1997. godine studirao je hindustansku klasičnu muziku na muzičkoj akademiji Al-Hamra u Lahoru, pri Pendžabskom univerzitetu, na sitaru kao glavnom instrumentu pod Ustad M. Alam Кhanom. U grupi Ved trio svira lautu tamburu (ut).

Miloš Nikolić je započeo bavljenje muzikom kao klasičan klarinetista, da bi se kasnije više posvetio kavalu i gajdama. Bavi se vizantijskom crkvenom muzikom i vodi vizantijski hor, bavi se srpskom i balkanskom izvornom muzikom svirajući kaval i gajde. Sarađuje sa muzičarima i umetnicima različitih profila sa kojima je objavio nekoliko CD.

Svirajući na originalnim instrumentima stare pesme iz Vranja, Makedonije, sa Кosova, iz Bosne i dalekog Tunisa, „Ved“ približava melodije i ritmove kojih nema ni u jednoj knjizi.

Ved Trio je do sada gostovao na mnogim festivalima etno muzike, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.

Prvi komentar

  1. Vera

    Izvanredan tekst, mogla bih da ga potpišem. Samo ću dodati da svi gradovi u jugoistočnoj i istočnoj Srbiji imaju isti tretman od strane beogradskih institucija. U ovim sredinama se sačuvalo najviše drevnih običaja, arhaičan jezik, pojanje, ritmovi. Sve to nije dobra preporuka za trulu Jevropu i svojski se trude da izvornost izvrgnu ruglu i zamene je bezvrednom novotarijama. Setimo se samo ruganja lokalnim govorima koji najdirektnije svedoče o srodnosti sa sanskrtom. Uz to govor jugoistočne Srbije je vrlo funkcionalan, bogat, zvučan, ali koga je za to briga. Danas je sve industrija, nema vise radosti stvaranja, pevanja, sviranja, pletenja, kuvanja, igranja i rađanja. Tužna sam zbog toga, ali i svesna da svaki pojedinac mora uložiti napor da se probudi i oživi, levkom se u glavu i srce ništa ne uliva. Radost je što postojite vi kao grupa, ima jos sličnih pregalaca, daj Bože da odjeci vašeg rada dotaknu duše učmalih ljudi i izazovu efekat leptirovih krila.