Koncepcija porodičnih fabrika dobila je zeleno svetlo od Miloševića, a to nisu mogli da spreče ni pojedinci unutar SPS-a. Rezultati su poražavajući

Piše: Zoran Radulović

  

Mala preduzeća – velika šansa” je knjiga koja predstavlja bibliju za sve ljubitelje lika i dela Dragomira Tomića. Na svakoj od 400 strana oni vide dokaz vizionarske mudrosti predsednika “Simpa” i pravac kojim bi Srbija morala da ide.

BELE RUKAVICE

Za ekonomske stručnjake u tom štivu nema ničeg novog: to je zapravo zbirka podataka i iskustava razvijenog Zapada o notornoj činjenici da je mali privatni biznis temelj svake tržišne privrede. Na to ukazuje i autor predgovora za Tomićevu knjigu, čovek koji je 1994. zaustavio štampariju na Topčideru, nekadašnji guverner NBJ dr Dragoslav Avramović:

– Svrha ove kompilacije je da pokaže nedovoljan broj i ulogu malih preduzeća u našoj privredi, naročito u pogledu količine radne snage koju zapošljavaju – napisao je Avramović.

avram

Kasno se pokajao: Dragoslav Avramović

Tada mu domaće prilike i ljudi nisu bili poznati, budući da je uglavnom živeo u inostranstvu i bavio se naukom. Kada ga je početkom 1996. Miloševićeva vlast smenila sa mesta guvernera, sve mu je bilo jasno.

– U vili (na Dedinju) gospodina Tomića večeru služe konobari u belim rukavicama. Onako kako živi on, ne žive ni najveći bogataši na Zapadu – kajao se Avramović.

No, bilo je kasno. Koncepcija porodičnih fabrika dobila je zeleno svetlo od Miloševića, a to nisu mogli da spreče ni pojedinci unutar SPS-a.

Dragomir Tomić počeo je da razvija mala preduzeća unutar “Simpa” dve godine pre nego što je objavio pomenutu knjigu. U januaru 1993, kada se hiperinflacija zahuktavala, “Simpo novine” su uveliko pisale o projektima za otvaranje novih fabrika i o onima koji žele da postanu kapitalisti uz pomoć Tomića:

– “Simpo” je bukvalno opsednut. Za samo tri nedelje, od kada je oglas otvoren, Odbor za realizaciju programa primio je preko 250 zahteva zainteresovanih lica, preduzeća ili ustanova – pisale su “Simpo novine”.

Logično je zapitati se otkud niskoprofitabilnoj fabrici nameštaja novac za ozbiljne investicije, i to u vreme sankcija, hiperinflacije i rata u okruženju?

Srbija je tada bila na ivici ekonomskog ponora – ali ne i Dragomir Tomić. On je imao najvažniju funkciju u državi: bio je deo tima koji je odlučivao o dodeli para iz primarne emisije, što je kasnije dovelo do hiperinflacije od 150 miliona odsto.

Tomić je devedesetih demantovao da su porodične fabrike otvarane uz pomoć novca iz primarne emisije. Tvrdio je da „Simpo“ ima para zahvaljujući odličnoj prodaji nameštaja u Rusiji. Desetak godina kasnije, međutim, u intervjuu za magazin “Ekonomist”, tvrdio je nešto drugo:

– Kada se tržište prepolovilo, kada nije bilo izvoza…izašao sam sa konceptom malih i srednjih preduzeća da bih pronašao radna mesta za ljude koji su bili viškovi – kazao je Tomić.

PRILAGOĐAVANJE

I, dobili smo nešto apsurdno: mala preduzeća stvorio je lokalni moćnik uz podršku autoritarne vlasti.

AleksandraPosarac

Upozoravala na vreme: Aleksandra Pošarac

O ovom Tomićevom poduhvatu je 1997. u intervjuu “Vranjskim” govorila i saradnica Instituta ekonomskih nauka mr Aleksandra Pošarac (danas ekspert Svetske banke):

– Ako su isključivo u kooperantskom odnosu sa Kompanijom, onog trenutka kada ona počne da se ljulja ili kada se suoči sa antimonopolskim zakonodavstvom, ni njima neće biti dobro…Strašno je opasno vezivati razvoj grada i regiona za jednu kompaniju – kazala je Pošarac.

“Simpo” je stvorio na desetine pravnih subjekata: osnivane su tzv. porodične fabrike, pa firme sa mešovitim (inostranim) kapitalom, ali i zavisna preduzeća. Mnoga od njih imaju više od 50 zaposlenih, zbog čega ih je teško svrstati u mala. Na sajtu Kompanije, međutim, stajalo je da je “Simpo”, “kao veliki i uspešan sistem, postao glavni nosilac pokreta formiranja malih preduzeća i da je stvorio mrežu samostalnih, fleksibilnih i čvrsto povezanih porodičnih fabrika, malih preduzeća i radionica, te da u okviru Kompanije funkcioniše preko 80 takvih firmi”. Drugim rečima, sve što nije striktno bilo vezano za matičnu fabriku, Tomić je verovatno svrstavao u mala preduzeća.

Kako ona danas posluju? Štaviše, da li uopšte postoje?

Rezultati su poražavajući. Bar dvadeset “Simpovih” malih fabrika izbrisano je iz privrednog registra ili se nalazi u postupku likvidacije. Mnoga preostala posluju loše poslednjih godina, dok za neka nema dostupnih podataka, pa se ne može utvrditi da li još uvek deluju samostalno, odnosno da ili su ugašena ili su ponovo stavljena pod okrilje Kompanije.

GARANTI

Na osnovu kojih kriterijuma je  Dragomir Tomić određivao ko može da otvori malo preduzeće u saradnji sa “Simpom”, pokušao je da objasni u intervjuu Vranjskim 1995. generalni direktor Milan Nikolić:

– Uvek smo se rukovodili time da odaberemo ličnost koja će nam biti garant da će fabrika uspešno raditi – kazao je Nikolić.

On je tada tvrdio da je kriterijume ispunjavala i Srbislava Manić, jedna od direktorskih supruga, kojoj je pružena mogućnost da otvori fabriku tepiha “Siman” u Bujanovcu. Ta fabrika je otišla u likvidaciju.

Nešto slično čelnici “Simpa” govorili su i o Fabrici dečijih krevetića u Radovnici. Danas znamo da je preko Fonda za razvoj država tamo upumpala bar 2,5 miliona evra, te da je pogon svečano otvorio ministar Mlađan Dinkić. Naknadni izveštaji o poslovanju, međutim, pokazali su da je fabrika pravila velike gubitke.

Svi se sećamo i priče o stotinama farmi ovaca i poljima pod zasadima dunja od kojih mogu da se prizvedu milioni litara prvoklasne rakije. To se nekako izjalovilo, pa je „Simpo“ pre nekoliko godina nudio na prodaju te firme sa perspektivom i dugovima, ali kupaca nije bilo. „Simpo Vlasina“ i „Simbi“ iz Crne Trave nastavili su da prave gubitke.

Tomić je u mala preduzeća upumpavao i strani kapital, a da niko nije znao ko su zapravo partneri. Primera radi, kada je osnovana Fabrika hrane „Dunja“, „Simpo“ je bio manjinski partner sa 35 odsto kapitala, dok je većinski vlasnik bila švajcarska firma „Food industries“. Mediji su objavili da Tomićeva snaja Dragana stoji iza svega, a demantija nije bilo. Kako god, danas „Dunji“ ne cvetaju ruže.

Ipak, ima i suprotnih primera. „Simpo“ je u centru grada otvorio pekaru „Simp luks“, a većinski vlasnici ovog preduzeća bili su bliski rođaci Tomićevog najbližeg saradnika Svetislava Ljubića. Danas je to preduzeće u potpunosti njegovo vlasništvo i radi dobro.

„Kuća stil“ je bila brend koji je takođe nastao pod okriljem i uz pomoć kapitala “Simpa”. Sada, međutim, nije tako. Stopostotni vlasnik ovog časopisa je firma “Evis”, čiji je osnivač Tomićeva supriga Edit. O tome kako je “Simpo” prodao svoj kapital supruzi predsednika Kompanije i pod kojim uslovima javnost ne zna gotovo ništa. “Kuća stil”, bogu hvala, takođe radi dobro.

(Sledeći nastavak: Demagog za sva vremena)

 

Zašto je prodata “Rosa”

rosa_5Fabrika vode „Rosa“ svakako je najuspešniji deo projekta razvoja malih preduzeća. Prema objavljenim podacima, izgradnja je koštala svega 5,5 miliona evra, a „Simpo“ je ovo preduzeće 2005. prodao „Koka koli“ za 21,5 miliona evra.

Pre prodaje Tomić je rekao da se ovaj „dragulj“ prodaje zarad viših interesa:

– Novac koji bi se dobio od prodaje „Vlasinke“ imao bi suštinski zadatak da oporavi bilans „Simpa“ i da obezbedi normalno poslovanje i razvoj Kompanije – najavio je Tomić januara 2005.

„Vlasinka“ je prodata, ali „Simpo“ nije stabilizovan, tako da je država poslednjih godina bila prinuđena da otpusta i oprašta dugove vranjske fabrike u visini od oko 80 miliona evra.