Danas znamo šta su rezultati „privatizacije u hodu“, koju je 1997. zagovarao Tomić. „Simpo“ nema strateškog partnera, nema svež kapital, nema 7.000 zaposlenih, nema „Rosu“. Ima samo velike dugove

Piše: Zoran Radulović

  

Tog novembarskog jutra 2005. prostorije udruženja „Akcionar“ bile su nabijene nervozom. Na Beogradskoj berzi bilo je zakazano prvo trgovanje akcijama „Simpa“ po početnoj ceni od 5.683 dinara za jednu. Pila se treća kafa, prisutni su stalno nešto zapitkivali, tumarajući od predsoblja do kancelarije i obrnuto. Loše odeveni ljudi su govorili da zajedno sa članovima porodice imaju i do 200 akcija, što je tada trebalo da vredi bar 13.000 evra.

– Većina akcionara „Simpa“ neće dati akcije ispod deset hiljada dinara po komadu. Neki traže i petnaest hiljada – bio je ponosan starac sa ušiljenim brčićima.

Za pravo mu je davala i zvanična internet prezentacija „Simpa“, gde je u to vreme bilo navedeno da fabrika pozitivno posluje četiri decenije.

Prve informacije sa Beogradske berze, međutim, bile su obeshrabrujuće: nije bilo prodaje akcija jer nije bilo zainteresovanih kupaca.

BAULJANJE

Danas je razočarenje potpuno. Cena akcija je pedeset puta manja, pa se većina od 9.000 akcionara verovatno pita kako to da niko nije želeo da kupi akcije kompanije koja je decenijama svetski poznat proizvođač nameštaja i koječega još?

Dragomir Tomić nikada, međutim, nije želeo suštinsku privatizaciju „Simpa“, odnosno ulazak strateškog partnera i, što je važnije, promenu menadžmenta koja bi neminovno usledila.

tomicsloba-e1434371581505_6

Sad ću da vam objasnim (foto preuzet iz knjige “Mala preduzeća – velika šansa”)

Privatizacija Kompanije formalno je započeta 1997. godine, po modelu koji je skrojila Miloševićeva vlast. Prema zamisli Zakona o svojinskoj transformaciji iz tog vremena, zaposlenima je podeljeno besplatno 60 odsto kapitala preduzeća, kako bi oni postali većinski vlasnici. Na taj način u njihovim glavama umetnuta su dva suprotstavljena interesa (radnik želi veću platu, a kapitalista u njemu teži za većim profitom).

Tako nešto je neodrživo na duži rok, ali bi čitav postupak imao smisla jedino uz oživljavanje tržišta hartija od vrednosti, što se nije dogodilo praktično sve do kraja 2001. godine. Drugim rečima, vlasnici akcija, tj. radnici nisu mogli da raspolažu svojim kapitalom jer nisu mogli da ga prodaju, dok investitori nisu imali gde da kupe ono što žele. Promena vlasničke strukture preduzeća time je suštinski bila onemogućena. Direktori i ujedno visoki partijski funkcioneri, poput Tomića, mogli su i dalje da vladaju fabrikama kao i u stara, komunistička vremena, uprkos činjenici da su ona formalno postala privatna.

U drugoj polovini devedesetih, Tomić je bio visoko pozicioniran u državnoj vlasti, pa je razumljivo što je lagodno zagovarao privatizaciju koju je osmislio Milošević. Tako je, na primer, prilikom proslave jubileja „Simpa“ 1997. godine, „primajući simbolična poklon i vidno uzbuđen“ pozvao zaposlene da se zajedno bore sa njim – „za reforme i za privatizaciju u hodu“:

– Kompanija će se u hodu privatizovati, kao što smo u hodu gradili svaku fabriku, ne zaustavljajući se ni u jednom danu – govorio je 1997. Tomić.

Kada je u martu 1998. sa mesta ministra koordinatora za oporavak privrede otišao na položaj potpredsednika Vlade Srbije, Tomić je ovako opisao svoj budući posao:

– Logično je da će u ovoj reformskoj godini povećanje proizvodnje i stope rasta izvoza biti prioritetni zadatak uz istovremeno sprovođenje vlasničke transformacije – kazao je Tomić.

PRETNJE

Danas znamo šta su rezultati „privatizacije u hodu“. „Simpo“ nema strateškog partnera, nema svež kapital, nema nove vlasnike, ne deli dividendu, nema 7.000 zaposlenih, nema „Rosu“. Samo ima velike dugove.

Sa dolaskom DOS-a na vlast 5. oktobra 2000. prilike su se malo izmenile, pa je Tomić morao da pronađe nove načine za odlaganje privatizacije. To mu nije bilo naročiti teško, budući da je u novom Zakonu o tržištu hartija od vrednosti napravljen ozbiljan propust, skoro po Miloševićevoj meri. Naime, obaveza o potpisivanju prospekta neophodnog za trgovanje na Beogradskoj berzi nije bila eksplicitno naglašena, već je to ostavljeno na volju direktorima akcionarskih društava.

Dragan-Tomic-6_3

Ko proda akcije, da mu damo otkaz (Foto: Z. R.)

Koristeći političku moć i nedorečenu zakonsku regulativu, Tomić je godinama u širokom luku izbegavao mogućnost da većinski vlasnik „Simpa“ postane neko drugi. Uprkos važećim propisima, stalno je protežirao neki svoj model dokapitalizacije, kojom menadžment ne bi bio ugrožen. Štaviše, prodaju akcija u jednom trenutku okarakterisao je kao izdaju. Kada su predstavnici udruženja „Akcionar“ (većinom bivši radnici „Veme“) 2004. godine tražili potpisivanje prospekta, Dragomir Tomić je pod plaštom brige za opstanak fabrike, bez ikakvog uvijanja, zapretio onima koji žele da prodaju svoju imovinu:

– Ako neko od njih ima nekog ko mu je zaposlen ovde, da mu damo otkaz. Da se trgne, da vidi kako izgleda ono što će se desiti svima – rekao je Tomić na sednici Skupštine, o čemu su izvestile „Simpo novine“.

Kako je još ubeđivao radnike da je privatizacija po važećem zakonu nesvrsishodna?

– Oni koji žele da nas kupe, platiće pet, 10 ili 15 miliona i postaće većinski vlasnik, pa će, na primer, prodati robnu kuću na Svetonikolskom trgu, kod Lipovog Lada, i tom prodajom višestruko povratiti uloženo – kazao je Tomić 2004.

Ipak, kada su izmenjene zakonske odredbe, Milan Nikolić je kao generalni direktor morao da potpiše prospekt, a Tomić je uoči prvog zakazanog trgovanja pomirljivo izjavio da strateških partnera neće biti:

– Voleo bih da se „Simpove“ akcije prodaju po startnoj vrednosti, ali teško da će za njih biti kupaca – rekao je Tomić.

Kako je znao? Nakon pogleda na berzanski prospekt, koji je objavljen desetak dana pre prvog trgovanja, sve je bilo jasno, jer su u javnosti prvi put isplivali horor – podaci o finansijskom stanju u kome se nalazi vranjanska fabrika nameštaja.

Već tada se videlo da je „pojeden“ znatan deo kapitala, da su na gotovo svim važnijim objektima poverioci stavili hipoteku, te da se za pare koje „Simpo“ duguje može na ledini napraviti bilo kakva fabrika.

ŠTA JE ŠKAKLJIVO

Oni koji su u međuvremenu nešto probali da promene, nisu imali nikakve šanse. Naime, prva Skupština akcionara „Simpa“ formirana je tek 2001. ali to ujedno ne znači i da su svi vlasnici tamo imali svoje predstavnike. Naime, 2004. godine formiran je „Akcionar“, a jedan od članova Miodrag Stanimirović u to vreme govorio je da ovlašćeni predstavnici tog udruženja ne mogu da prisustvuju sednicama Skupštine, iako raspolažu paketom od oko 12 odsto akcija.

– Mnogo je škakljiva prodaja imovine „Simpa“ u inostranstvu. Zato oni nas neće da puste u Skupštinu, jer bi pitali ko je kupio, kada i po kojoj ceni – govorio je Stanimirović.

Udruženje „Akcionar“ žalilo se svim relevantnim institucijama: tadašnjem potpredsedniku Vlade Miroljubu Labusu, Ministarstvu za privredu i privatizaciju, Agenciji za privatizaciju, Trgovinskom sudu, Komisiji za hartije od vrednosti, menažmentu i Upravnom Odboru kompanije. I ništa.

(Sledeći nastavak: Mala preduzeća – šansa za pojedince)