Moj je projekat da napravim “Švajcarsku na jugu Srbije“ – govorio je Tomić devedesetih, u vreme ratova, sankcija, hiperinflacije i Slobodana Miloševića, tvrdeći čak da će realizacija te ideje biti toliko brza da ćemo na početku XXI veka morati da uvozimo radnu snagu

Piše: Zoran Radulović

  

Mladim menadžerima bih poručio da se ne bore sa vremenom, da se ne takmiče sa njim, nego da ga iskoriste, kazao je u jednom intervjuu Dragomir Tomić, najuspešniji i najpoznatiji privrednik i političar juga Srbije.

To je savet koji u ovoj zemlji zaista para vredi. Dok su se neki borili za promene, demokratiju, tržišnu privredu, trpeli progone i hapšenja, Tomić je decenijama radio ono što savetuje drugima – koristio je vreme, odnosno priliku, položaj, vlast, moć. Tako su iz godine u godinu njegova slava i bogatstvo rasli, a Srbija bivala sve beznadežnija.

LJUBAV

Agonija je posebno vidljiva u Pčinjskom okrugu. Ovde danas živi na desetine hiljada nezaposlenih, a oni koji nešto rade imaju najmanje plate u Srbiji. Mnoga preduzeća su propala, čak je i “Simpo” pred ambisom.

A Tomić je oduvek tvrdio da mnogo voli jug Srbije i da je zato svoj život posvetio razvoju ovog kraja.

– Moj je projekat da napravim “Švajcarsku na jugu Srbije“ – govorio je Tomić devedesetih, u vreme ratova, sankcija, hiperinflacije i Slobodana Miloševića, tvrdeći čak da će realizacija te ideje biti toliko brza da ćemo na početku XXI veka morati da uvozimo radnu snagu.

Već krajem 2001. bilo je jasno da Tomić ovde nije stvorio Švajcarsku, ali da jeste pozamašan imetak u tamošnjim bankama.

Na talasu petooktobartskih promena, vlada Zorana Đinđića pokušala je da se obračuna sa predstavnicima starog režima. Odmah je formirana Komisija za ispitivanje zloupotreba na čijem čelu je bio kadar G 17 Aleksandar Radović, a njen zadatak bio je da pronađe novac koji su iz Srbije, mahom na Kipar, izneli Miloševićevi saradnici.

Krajem 2001. došlo se i do prvih rezultata. Radović je tada saopštio da je švajcarsko ministarstvo pravosuđa obavestilo Vladu Srbije da je pronašlo šest bankarskih računa istaknutih političara bivšeg režima. Prema ovim nalazima, Dragomir Tomić imao je tri: prvi na iznos od 4,3 miliona, drugi na 650.000 i treći na 1,1 milion švajcarskih franaka.

Ministarstvo pravde Švajcarske takođe je obavestilo vlast u Srbiji da je blokiralo račune, uz uslov da ovdašnje tužilaštvo u roku od tri meseca prosledi podatke koji ukazuju na vezu krivičnih dela i sredstava u tamošnjim bankama.

500milijardi1_5

Novac za radničku klasu

Šta je bilo posle? Prozvani su demantovali da imaju privatne račune, a oni koji su se bavili njihovim otkrivanjem, kao Radović, “popili” su desetine krivičnih prijava. Optužnice nisu podignute, a švajcarske vlasti su skinule blokadu sa računa, pa i sa Tomićevih.

REZULTATI

“Simpo” se, kao pravno lice, takođe našao na listi ekstraprofitera, a početni iznos poreza za ovu kompaniju bio je 24 miliona nemačkih maraka. Onda se nekako ispostavilo da su posebne pogodnosti za “Simpo” bile daleko manje, te da je novac ulagan u proizvodnju, pa je cifra svedena na 6,3 miliona. Na kraju je, po svemu sudeći, plaćeno svega 5, 3 miliona maraka.

Radović u ono vreme nije hteo da komentariše koincidenciju između iznosa ekstra poreza koji je “Simpo” trebalo da plati i cifre sa deviznog konta Dragana Tomića.

– Svako nosi svoj krst – bilo je sve što je rekao.

U lovu na “crvene” tajkune naročito se isticao tadašnji guverner NBJ Mlađan Dinkić. Kada je, posle ubistva premijera Đinđića, postalo evidentno da je čitav posao sa naplatom ekstraprofita i vraćanjem para koje su izneli Miloševićevi saradnici propao, on je počeo da se jada:

– Srpsko tužilaštvo je, umesto da pokrene krivične postupke protiv onih koji su se obogatili u bivšem režimu, po nalogu nekoga iz sadašnje vlasti obavestilo Švajcarce da se protiv njih ne vodi nikakav krivični postupak u Srbiji, što je ujedno bio i pravni osnov za odmrzavanje novca u Švajcarskoj. Na ovaj način, novac je već odmrznut i vraćen Draganu Tomiću iz “Simpa” i još nekim bivšim visokim funkcionerima. Oni su došli do tog novca, ali ga prema mojim informacijama nisu zadržali samo za sebe, već su obilato častili svoje nove prijatelje iz novog režima, koji su im pomogli da taj novac izvuku – govorio je 2003. Dinkić.

Nekoliko godina kasnije, lider G 17 plus je kao ministar za ekonomiju uredno sarađivao sa Tomićem, davao mu milione evra državnih para za finansiranje “Simpovih” fabrika i sugerisao državnim poveriocima da otpisuju dugove ove kompanije. A Tomić je od Privredne komore Srbije dobio specijalnu nagradu za životno delo.

O čemu se ovde zapravo radi, objasnio je pre 20 godina niko drugi do haški optuženik Vojislav Šešelj.

“Švajcarci su u Švajcarskoj” – rekao je tada vojvoda.

Danas i mi to znamo. Samo nam nije poznato gde su franci.

(Sledeći nastavak: Porodično blago)

Na čarobnom bregu

Početkom februara 1996. godine, objavljena je vest o Tomićevom useljenju u nekadašnju rezidenciju Kire Gligorova na Dedinju, te da su visoki troškovi adaptacije uzrokovali veliko nezadovoljstvo ovdašnje čaršije. Tomić, tada ministar koordinator u vladi SPS-a, odnosno Mirka Marjanovića, u intervjuu lojalnoj “Slobodnoj reči” od 9. februara 1996. godine, navodi da u svemu tome nema ničeg spornog.

Dedinjski komšiluk

– Ne razumem zašto oni koji “brinu” misle da se mojim useljenjem u ovu vilu desilo nešto nelogično – rekao je Tomić.

Posebno ga je iritiralo to što su u navodno nezadovoljstvo umešani i njegovi voljeni radnici.

– Uveren sam da nijedan radnik “Simpa” nije postavio pitanje, jer znaju da u toj zgradi ja stanujem i radim – govorio je Tomić.

On nikada nije otkrio u čijem je vlasništvu objekat na Dedinju, ali je zato sa ponosom isticao da je to neka vrsta „kuće za maštanje“.

– U njoj sam stvarao projekte novih fabrika, izgrađenih u Vranju i Vranjskoj Banji – objašnjavao je Tomić.

Prema navodima medija iz tog vremena, “Simpo” je vilu najpre “dobio od države, zatim zakupio, pa otkupio i adaptirao za svog čelnog čoveka”. U prospektu “Simpove” imovine, međutim, vile u Bulevaru Kneza Aleksandra Karađorđevića jednostavno nema.

Posle 2000. godine “demokratska” vlast donela je Zakon o ekstraprofitu, kojim je trebalo oporezovati sve one koji su imali posebne pogodnosti u Miloševićevom režimu i na bazi toga nešto stekli. Tako su mnogi funkcioneri morali da plate za višak stambenog prostora kojim su raspolagali. Na listi je bio i Dragomir Tomić, kome je razrezano 294.000 nemačkih maraka. Onda su mu to malo smanjili, na 150.000, što je, kako su navodili pojedini mediji, uredno platio, odjednom.

 

Mali skandal

Dok je obavljao važne poslove i borio se za “srpsku stvar”, Tomiću se dogodio, kako je sam rekao, “mali skandal”. Jedan beogradski nedeljnik 1994. objavio je da se prvi čovek “Simpa” zaposlilo kao komercijalni direktor u firmi S.A.G. Andrin et Fils. Prema navodima lista, za platu od 22.320. franaka, iliti 7.000 hiljada nemačkih maraka.

Tomić je to demantovao na sledeći način:

– Kad svi traže da se o stvarima koje su od interesa za celu zajednicu piše, a koje moraju u uslovima embarga da budu naša tajna, onda je moguće da se zlonamernom prezentacijom stvara privid da neko ko najviše želi da pomogne svojoj zemlji – bude okrivljen.

 

Razvojni put

Dragomir Tomić rođen je 3. oktobra 1937. u selu Žbevac, nadomak Bujanovca. Otac Aleksandar bio je trgovac, a majka Vetka domaćica. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a potom je učio u Bujanovcu i Vranju, gde je i maturirao.

Period detinjstva i školovanja nazvao je “otimanjem od života”. Odmah nakon završetka srednje škole zaposlio se u opštini, gde je kao referent za investicije i raspodele radio narednih 14 meseci. Prema njegovim rečima, kada je uštetedeo dovoljno para, završio je ekonomiju u Skoplju za manje od tri godine.

U 30. godini Tomić je postavljen za direktora propale fabrike nameštaja “Simpo”, koju potom uspeva da podigne na noge u rekordnom roku.

Godinama je bio funkcioner Saveza komunista, a u vreme “nacionalnog buđenja” pristupio je SPS-u. Po dolasku Slobodna Miloševića na vlast, obavljao je niz važnih državnih funkcija. Pored ostalog, bio je ministar koordinator i potpredsednik vlade.

Kako sam kaže, zbog želje da zemljacima stalno pruža nove poslove, odbio je da bude ambasador u Češkoj, direktor “Jugobanke”, JAT-a, predsednik Privredne komore, prvi čovek mnogih uspešnih firmi iz bivše SFRJ…