Neautorizovana biografija, Albion Books, 2012;

Sajferpanks, Albion Books, 2013;

Kad je Google sreo WikiLeaks, Albion Books 2014.

  

Svetska mreža (World Wide Web), poput točka, parne mašine, električne enegije i kompjutera, spada u izume koji su iz temelja promenili čovečanstvo. Kako da se čovek snađe u toj džungli činjenica i laži o svemu i svakome?

Učeni filozofi, sociolozi, psiholozi, politikolozi i ostale akademske glave neće vam mnogo pomoći ako želite da shvatite šta se tamo zbiva. Misaone matrice tih ljudi pravljene su po modelima 19. i 20. veka, i zato oni uglavnom ne razumevaju društvo u kojem dominira Google, Facebook i mobilna telefonija.

MENDAX

Knjige Džulijana Asanža, u koje ubrajam i Neautorizovanu biografiju, su nešto drugo. U njima su zabeležene misli stručnjaka za Internet koji je razbijao bezbednosne sisteme, video šta se iza njih skriva, spoznao kako funkcionišu, a potom sve to prezentovao javnosti.

Sajferpanks Džulijan AsanžKad je Google sreo WikiLeaks Džulijan AsanžNeautorizovana biografija Džulijan Asanž

Asanž nije novinar u formalnom smislu, on je zapravo nesvršeni student matematike i fizike i jedan od prvih svetskih hakera, koji je početkom devedesetih, još dok je Internet bio u povoju, pod pseudonimom Mendaks (po Horacijevom splendide mendax – uzvišeni lažov ili sjajni prevarant), upadao u vojne i kompanijske računarske mreže.

– Neke tipične noći, imali biste, recimo, jednog australijskog hakera koji razgovara sa italijanskim hakerom, unutar kompjuterskog sistema nekog francuskog nuklearnog kompleksa. U okvirima mladalačkog iskustva to je bilo nešto od čega staje mozak – kaže Asanž u Neautorizovanoj biografiji.

Njegov život se uz WikiLeaks pretvorio u bekstvo od najjače vojne sile na svetu. Asanža sada Šveđani sumnjiče za silovanje, a zapravo Amerikanci žele da ga osude za špijunažu, pri čemu se pojedini patriotski novinari s one strane Atlantika ne libe da izjave da bi voleli da vide ventilacionu rupu u njegovoj glavi. Osnivač WikiLeaks-a je trenutno utočište pronašao u Ambasadi Ekvadora u Londonu, a kroz njegovu sudbinu se, rekao bih, određuje budućnost Interneta i sveta.

Naravno, nije Džulijan Asanž taj koji je prvi objavio tajna dokumenta neke države. Bivalo je curenja i pre: setimo se samo službenika Pentagona koji je sedamdesetih godina novinarima New York Times-a predao 6.000 papira iz kojih se jasno videlo da američka administracija jedno misli, drugo priča a treće radi, odnosno da je umešana u sve sukobe u Indokini.

Pored objavljivanja miliona tajnih dokumenata, Asanž je važan i zato što je građanima sveta saopštio da Internet, to tehnološko čudo i potencijalno carstvo slobode 21. veka, u rukama moćnih postaje oružje nadzora i kontrole. On je otkrio da se svakoga dana, bez odluke suda, skladište milioni terabajta informacija o tome šta ljudi pretražuju na mreži, s kim komuniciraju, gde su locirani, te da to čak više nije tehnološki zahtevno i skupo. A da su glavni saučesnici u tom poslu kompanije poput Google-a i Facebook-a.

Imajući u vidu Asanžovu dugogodišnju saradnju sa medijima, poražavajuće deluje njegova razočaranost koja se provlači kroz sve tri knjige, odnosno tvrdnja da su novinari izgubili bitku za istinu i slobodu govora.

– Stanje u kom su danas mejnstrim mediji je užasno, i ja smatram da ne mogu biti reformisani. Mislim da moraju biti sklonjeni i zamenjeni nečim boljim – kaže Asanž u “Kad je Google sreo WikiLeaks”.

UISTINJENJE

Ipak, on tvrdi da nade ima. Štaviše, za njega su sveopšta cenzura i laganje povodi za slavlje. Ako sistemi moći moraju da brinu o tome šta ljudi misle, onda to znači da su veoma slabi.

– Većina ratova tokom 20. veka je počela kao rezultat laži koje je mejnstrim štampa uvećala i proširila. Možete reći “to je užasna okolnost: strašno je da su svi ti ratovi počeli lažima”. Ja bih rekao ne, to je neverovatna prilika, jer to znači da stanovništvo ne voli ratove i zbog toga ga morate lagati da bi ih započeli. To znači da možemo biti “uistinjeni” u mir. Zbog toga je to povod za veliku nadu – objašnjava u Sajferpanksu Asanž.

Njegov život je najbolji dokaz ove teze. Osnivač WikiLeaks-a je svoje bitke za istinu vodio sa malom grupom saradnika, uspevajući pri tome da bude uvek korak ispred progonitelja, među koje spadaju SAD, multinacionalne kompanije, bankarski sistemi, diktatorski režimi. Asanž i WikiLeaks su potvrda da pojedinci mogu da pobede bezdušne birokratske mehanizme, ma koliko da su ovi veliki i moćni.

Zato su Neautorizovana biografija, Sajferpanks i Kad je Google sreo WikiLeaks nezaobilazno štivo za razumevanje savremenih događaja, bez obzira na to što autoru spočitavaju paranoju, egocentričnost, prevrtljivost, nemar prema higijeni i zloćudno seksualno ponašanje. Sve to, čak i da je tačno, beznačajno je u poređenju sa količinom i važnošću informacija koje je Asanž predao čovečanstvu.

Zoran Radulović