Od izuzetne važnosti su konteksti u kojima neko radi/stvara, konteksti koji oblikuju nastanak rada. U Vranju ne postoji tržište umetničkih dela, a to, logično, deplasira postojanje umetnika. Koliko mi je poznato, ovde nema ni jednog reditelja, nema pijanista, nema dramaturga, jednom rečju nema umetničkih profesionalaca. Postoji samo simulacija navedenog, simulacija koja mutira, neguje se i formira izvesnu realnost, formira određen skup vrednosti i znakova, koji funkcionišu unutar zatvorenog sistema i konstantno se samoreprodukuju


Razgovarao: Zoran Radulović


 

U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023.” koju je nedavno izglasala lokalna skupština piše da “kreativnost često ne zahteva velike investicije, već dolazi do izražaja i u vremenu oskudice.” Problem je, međutim, u tome što je sve manje onih koji žele da se bave kreativnim poslovima u sredinama poput Vranja.

Mladi, pa i oni koji već iza sebe imaju nekakve rezultate, zbog pomenute oskudice odlaze odavde i ne vraćaju se.

Dakle, ostati ili otići iz Vranja – da li je vajar Dušan Stošić nekada imao tu dilemu?

– Haha, pa to i nije neka dilema! Stvar ličnog izbora i ličnih potreba. Sa jedne strane “odlazak” je nametnut iz potrebe za visokim obrazovanjem, a sa druge, opet, “odlazak” je i civilizacijaska tekovina. Ljudi su kroz istoriju uglavnom “odlazili”, kretali se vekovima, milenijumima. Pojedinačno ili u zajednici, migracije su veoma konstantne, bez obzira na razvoj sedelačkih kultura. Vranju danas nedostaje mnogo od savremene kulture i oni koji to primete bi, pretpostavljam, želeli da nadomeste taj nedostatak promenom sredine – kaže Dušan Stošić.

Postoji samo simulacija

Može li u Vranju slobodni umetnik, dakle neko ko nije zaposlen kod državnog ili privatnog poslodavca, da živi od prodaje svojih dela? Postoji li ovde tržište? Kako sve to funkcioniše u praksi?

Prodaja, Proizvodnja, Zaposlen, Slobodno tržište… ovo su glavni pojmovi dominantne ideološke strukture zapadnog, razvijenog, sveta. Da li je Vranje deo tog sveta?

Dalje, umetnik je neko ko stvara umetnost i bavi se umetnošću, a umetnost je, u isto vreme, konstrukcija koja se formira iz dominantne ideološke matrice. Konstrukt koji formira elita. Kompleksnost veza pojmova koje pominjete u pitanjima zahteva mnogo više prostora i preciznosti da bi došli do odgovora. Takođe, veoma važno, nije svako ko napravi skulpturu umetnik, nije svako ko naslika sliku umetnik, nije svako ko napiše prozni sadržaj umetnik. Od izuzetne važnosti su konteksti u kojima neko radi/stvara, konteksti koji oblikuju nastanak rada.

Svejedno, u Vranju ne postoji tržište umetničkih dela, a to, logično, deplasira postojanje umetnika. Koliko mi je poznato, ovde nema ni jednog reditelja, nema pijanista, nema dramaturga, jednom rečju nema umetničkih profesionalaca. Postoji samo simulacija navedenog, simulacija koja mutira, neguje se i formira izvesnu realnost, formira određen skup vrednosti i znakova koji funkcionišu unutar zatvorenog sistema i konstantno se samoreprodukuju.

Za umetnika je značajno da može samostalno da funkcioniše, da zaradi od svog stvaralaštva, da izbegne mogući prekarni status u koji mogu da ga uvuku tržište, proizvodnja i zarada.

Šta bi se moglo nazvati izdajom umetnosti? Kako to definišeš? Da li oportunizam i kukavičluk umetnika na jednoj, te komercijalizacija i hiperprodukcija na drugoj strani, zapravo predstavljaju izdaju umetnosti?

Nemam jasne odgovore na ova pitanja, skoro sve pomenuto shvatam kao ljudske kategorije, vrline ili nedostatke, koje se, uglavnom, reflektuju i na umetnost.

Ideja udruženja je anahrona

Šta je najveći problem vranjskih umetnika? Da li se njihovi problemi u nečemu razlikuju od problema koje imaju oni koji stvaraju u velikim sredinama poput Beograda?

Ne znam šta je najveći problem vranjskih umetnika. Kada neko stvara u velikoj sredini poput Beograda, ili u većim poput Berlina ili Hong Konga, onda nije vranjski umetnik, heh, pa onda trpi uticaje tih sredina koji se mogu videti u radovima koje stvara. Jednostavno, zar ne?

Za predsednika Udruženja likovnih umetnika Vranja izabran si 2009. godine. Funkcioniše li to udruženje danas?

Ne. To ne funkcioniše, ne postoji. Postojao je samo pokušaj da se pokrene rad tog nečeg što mnogi nazivaju Udruženje likovnih umetnika Vranja. Pokušaj se odigrao 2009. godine i imao sam sreće da odmah shvatim, to jest, da nas nekoliko shvati, da je to Udruženje mrtvo slovo na papiru i da to tako treba i ostaviti. Tako smo i postupili. Ne funkcioniše jer ne postoji. A, utisak je i da nema potrebe da postoji. Zapravo, ta ideja udruživanja i Udruženja je već anahrona i gotovo napuštena. Pogledajte šta se dešava sa ULUS-om ili ULUV-om.

Kada bismo mogli da pogledamo sa druge strane

Kako bi opisao odnos Grada prema vranjskim umetnicima? Da li ti je Grad pomagao tokom karijere?

Institucije Grada u oblasti kulture su slabe ili nikakve. Jednom sam izlagao samostalno u Galeriji Narodnog muzeja.

Ne znam kakav je odnos Grada prema vranjskim umetnicima, iako, rekoh, da ne verujem da postoje. Meni Grad nije pomogao direktno, iako sam jednom konkurisao na izvesnom Konkursu i prošao selekciju, ali se ubrzo nakon toga promenila vlast i izignorisala odluke prethodne. To je uglavnom to.

Spolja gledano, reklo bi se da su danas pravila finansiranja kulture i pomaganja umetnicima ustrojena do detalja. Stalno se raspisuju neki javni pozivi, konkursi… Ko tu pobeđuje?

Spolja gledano – verovatno. Ali, kada bismo mogli da pogledamo sa druge strane, to jest unutra; e to bi baš bio pogled. Pretpostavljam da bi znali i ko pobeđuje, i zašto pobeđuje… a pretpostavljam i da ne bismo pričali nikome, da smo “unutra”.

Predsednica Vlade Ana Brnabić ove godine osnovala je Savet za kreativne industrije kao privredne grane koja bi trebalo da predstavlja veliku šansu za razvoj zemlje, kao i za stvaranje boljeg imidža Srbije. Šta očekuješ?

Ništa ne očekujem.

Unutrašnja motivacija pre spoljašnje

U jednoj studiji piše da “u zemljama OECD-a kreativne industrije predstavljaju jednu od vodećih privrednih delatnosti. Podsticanjem kreativnih industrija, Vranje bi moglo da postane kreativni grad.” Da li je tako nešto ostvarivo na lokalnom nivou?

Podsticanjem kreativnih industrija bilo koji grad bi mogao da postane kreativni grad. Utisak je da su obaveze i ciljevi Grada nešto drugačiji da bi se, na tim osnovama, izraslo u “kreativni grad”. Recimo da to bude posledica, a ne cilj po sebi. Kreativnost je teško iznuditi strategijama, studijama, petoletkama. Direktiva “odozgo”, mislim, ne podstiče kreativno izražavanje.

U svakom smislu podržavam unutrašnju motivaciju pre spoljašnje.

Da si vlast, šta bi promenio?

Huh, opet mega pitanje: “Da si vlast…” Nisam vlast, ne razmišljam na taj način, ne znam. Pretpostavljam da bih krenuo od obrazovanja najmlađih, strpljivo, pažljivo, brižno, pa da vidimo nakon dvadesetak godina.

Da li na lokalu postoje kreativne delatnosti koje imaju imaju potencijale da prerastu u ozbiljniji biznis i na taj način podstaknu razvoj Vranja?

Siguran sam da postoje, ali ne znam koje su. Znam da ima kvalitetnih, kreativnih ljudi, ali su u senci u odnosu na medijsko-estradni dominantni model.

BIOGRAFIJA

Dušan Stošić je rođen 1977. u Vranju. Diplomirao je vajarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2003. godine.

Samostalno izlagao više puta (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Vranje…).

Zaposlen je kao nastavnik u Vranju.

Grad Vranje logo

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Kreativna industrija“, koji se realizuje uz finansijsku podršku Grada Vranja.

Prvi komentar

  1. dana

    Divan čovek, sve što je rekao nažalost je surova stvarnost! Podržavam svaku njegovu reč i izrečeni stav. Trebaju nam ovakvi ljudi!