Da me kojim slučajem pozove neko, iznenada, posredstvom telefona, recimo, i kasno noću, kada niko zdrav ne zove, i obeća mi nagradu, ali pod uslovom na napišem draman (niti dramu niti roman), tog nekoga bih silno obradovao, jer mu dugujem više radosti no što je navikao.

Piše: Zoran S. Nikolić


 

Istina, morao bih silno da požurim, da se potrudim, ali je sreća što već imam nešto napisano, nešto kao neuspelu dramu. Ma daj, ko će to da gleda, ko će to da čita!

     Prva rečenica? Ha, umro Božidar Milidragović još… ma i kosti mu već… A ko će drugi da se hvata prve rečenice dramana ovenčanog Ninicom? Slobodno mogu da počnem rečenicom: „Divna reč – ,amam,”. I odmah da neuke uputim da je to grčka reč, ne turska, kako bi svako pomislio!

     Eto, i Ćirilov je umro, pa mora neko i o rečima da vodi računa! A kako se najbolje neguju reči? E, zato postoje pisci i zato postoje nagrade! Pa čitanjem otpozadi, budalice! Mama, naravno! Ali to nije divna reč, divna reč je, kao što je naglašeno – amam!

     P. S. Pih, kako mi ne pade na pamet igra palindroma? Uh! Eto, nepažnja, žurba! Amama! Genijalno!