Dragutin Kostić je znao: šta su kaluđeri-prepisivači ostavljali potomstvu tajnim pismom, da se ne zaboravi u mraku vremena i sujeti dana; on je znao koje je sve dragocene prste i nokte i kojih sve svetaca sveti Sava kupovao u Svetoj zemlji i na Bliskome istoku, pa i zašto. On je znao kako je postao i mogao postati deseterac i kako su narodni pevači spevali, u zoru istorije, bekstvo Rastka Nemanjića; on je, takođe, znao i najmanji detalj iz Borinoga sveta (čak i kako se zove koja vranjska haljina), i borio se sa Borom da ovo ili ono istakne kao pretežnije, ili da se ono tiše i zaglušnije promuca


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Rodio se kao Nemac, u beogradskoj porodici Pajnlih, 1873. godine, a kada je otac Karl napustio majku Vilhelminu, odlučio je da bude Dragutin Kostić, od Bore Stankovića dobio je nadimak Ćeleš, u jednom trenutku je izabrao ime Ibrahim, a na kraju je sahranjen, 1945. godine, kao Dragutin Kostić.

Doživotni Borin prijatelj i venčani kum

Danas njegovo ime ne znači mnogo, retko se pominje i od strane usko specijalizovanih trudbenika, ali je on ipak značajno uticao na razvoj i normiranje srpskog jezika i na proučavanje srednjovekovne srpske književnosti. U njega je Bora Stanković imao najviše poverenja i on je značajno uticao na konačnu formu svih Stankovićevih dela, od „Koštane“, preko većine pripovedaka i „Nečiste krvi“, pa sve do posthumnih „Celokupnih dela“ Borisava Stankovića.

Istorijsko-filološke studije završio je u Beogradu 1897. godine i odmah je te godine dobio posao u Gimnaziji u Vranju, gde je upoznao već načitanog i harizmatičnog maturanta Stankovića, koji je već bio u prijateljskim odnosima sa većinom svojih profesora, pred kojima u svakoj prilici uporno kritikuje književnost realizma. Oni mu oponiraju, ponekad ljutito, ponekad sa simpatijama. Iz Gimnazije se rasprave redovno prenose i u kafane. Budući doživotni Borin prijatelj i venčani kum, iako nije bio naročito sklon alkoholu, od tog trenutka će, upravo zbog Bore, često boraviti po kafanama, što zbog rasprava, što kao pratilac, posebno posle Prvog svetskog rata, kada Bora pretera u opijanju.

Legat

Dragutin Kostić ĆelešIpak, nije Dragutin Kostić tih prvih meseci u Vranju izgubio nimalo na autoritetu profesora, već svog novog prijatelja znalački uvodi u tajne standardnog jezika. Istovremeno upoznaje i dijalekatski govor i odnose u čaršiji, ali shvata i naznake autopoetičkih principa mladog pisca, tako da nije bilo nikakvih prepreka da u potpunosti razume i prihvata sve što će Stanković tokom života pisati.

Po okončanju školske 1897/98. godine, Dragutin Kostić se vraća u Beograd, gde radi kao profesor srpskog, nemačkog, latinskog i staroslovenskog, kao službenik u Ministarstvu vera i kao supervizor lektorskog odeljenja u dnevnom listu „Vreme“. Dve godine, 1911. i 1912, provodi u Petrogradu i Moskvi kao medijevelistički istraživač. Prikuplja i prepisuje stare srpske rukopise, prevodi srednjovekovne tekstove Grigorija Camblaka, proučava i Pahomija Srbina, utemeljivača ruske hagiografske književnosti.

Od sredine tridesetih pa do smrti, 3. maja 1945. godine, uglavnom se, ponovo, bavi srednjovekovnom literaturom i narodnim usmenim stvaralaštvom. Kada se pojavio apel da se, radi obnove, doniraju knjige Narodnoj biblioteci Srbije, uništenoj u šestoaprilskom bombardovanju 1941. godine, sve prevode u rukopisu, kao i lične prepise nekih značajnih starih rukopisa, predaje 1943. direktoru Biblioteke i oni postaju osnova za dalje izučavanje stare književnosti. Docniji istraživači na tom polju redovno se koriste njegovim legatom, odnosno prevodima i komentarima, ali ga, gle časti, ne pominju u napomenama.

Dragutin Kostić – Ibrahim

Pesnički pokušaji Dragutina Kostića potpuni su promašaj, i sinhronijski i dijahronijski gledano.

Profesuru Kostićevu na Bogosloviji u Beogradu prekida Prvi svetski rat. Na Krfu je bio u Presbirou Vrhovne komande, a potom i profesor srpskim maturantima u Nici. Po svršetku rata, do 1920. godine, na Bogosloviji predaje srpski, staroslovenski, latinski, srpsku književnost i istoriju srpskog naroda, međutim, tada postaje žrtva nesvakidašnje čaršijske spletke. Naime, pošto je rođaka njegove nevenčane žene ostala udovica, Kostić je prima da privremeno boravi u iznajmeljenom stanu sa njim i njegovom nevenčanom ženom, što je bila osnova da se prošire glasine o njegovom mnogoženstvu. Malograđanska ogovaranja koriste crkveni krugovi i udaljavaju ga sa Bogoslovije. Pravoslavac po izboru, nosilac Ordena sv. Save, tiha osoba, gospodstvena u svemu i u svakoj prilici, Dragutin Kostić iz revolta izjavljuje da je prešao u islam i da se zove Ibrahim i da mu je, zbog promene veroispovesti, poligamija dozvoljena.

Pre skandala, Kostić je počeo aktivnije da se javlja u periodici i da komentariše jezičke nedoumice. Često je i jezik uglednih univerzitetskih profesora i javnih radnika analizirao, ali su neki sve to shvatili kao napad na ugled i čast. Uzalud se pravdao da je u pitanju viši cilj, da se radi o čistoti jezika, o unapređenju komunikacije. Sa druge strane, neuka čaršija je seirila o „nepismenim“ profesorima i crkvenim visokodostojnicima i dodatno podgrevala, a jednodnevni velikani to nisu mogli više da podnose. Glavni egzekutor u izbacivanju iz pravoslavnih redova i sa Bogoslovije bio je izvesni pop Janić, a Hadži-Todor Dimitrijević navodi da je iza njega stajao Nikolaj Velimirović lično „i njegovi prijatelji“.

Profesor Vojne akademije

Kako je došlo do toga da izjavi da je prešao u muhamedanstvo i da je dobio ime Ibrahim, ne možemo tačno da utvrdimo, sem da pretpostavimo da je to učinio iz inata, ali je poznato da je Bora Stanković svog venčanog kuma prvi nazvao – Ćeleš, u skladu sa vranjskom tradicijom deljenja nadimaka. Inače, „ćeleš“ sekundarno, odnosno posredno označava mnogoženca. Nadimak su prihvatili uglavnom prijatelji, Stanislav Vinaver i Božidar Kovačević, recimo, a u novinama je isključivo pominjan kao „prof. Dragutin Kostić“.

Posle proživljenih neprijatnosti, Dragutin Kostić ipak postaje, uz burno negodovanje deklarisanih protivnika, profesor jugoslovenskih književnosti na Vojnoj akademiji. Njegovo imenovanje podržali su visoki oficiri i kralj Aleksandar. Kao profesor Vojne akademije izučava staru dubrovačku književnost i objavljuje tekstove u periodici, ali ga, ipak, najviše interesuje savremeni jezik. Piše niz tekstova o odnosu srpskog i hrvatskog jezika, a u dnevnoj štampi iz broja u broj komentariše jezičke nedoumice, da bi kasnije objavio i knjigu o aktuelnim jezičkim problemima – „Nije-nego“. Pored toga što je naslovna konstrukcija okoštala i ušla u jezik, pa se i danas čuje, ta knjiga je znatno uticala na normativna pitanja u srpskom jeziku.

Dragutin Kostić Ćeleš

Prijatelji, posle Borine sahrane, evociraju uspomene: Kostić stoji sasvim desno, sa štapom

Ćeleš će svršiti to bolje i od mene i od njih…

O Kostiću Vinaver, uzgred, pišući o Stankoviću, veli: „Kostić je bio najveći znalac svega srpskoga. On je znao: šta su kaluđeri-prepisivači ostavljali potomstvu tajnim pismom, da se ne zaboravi u mraku vremena i sujeti dana; on je znao koje je sve dragocene prste i nokte i kojih sve svetaca sveti Sava kupovao u Svetoj zemlji i na Bliskome istoku, pa i zašto. On je znao kako je postao i mogao postati deseterac i kako su narodni pevači spevali, u zoru istorije, bekstvo Rastka Nemanjića; on je, takođe, znao i najmanji detalj iz Borinoga sveta (čak i kako se zove koja vranjska haljina), i borio se sa Borom da ovo ili ono istakne kao pretežnije, ili da se ono tiše i zaglušnije promuca. Instinktom starinskog knjigoljupca i prevodnika svetih tekstova, on je osećao bolje no iko: kako mora da izgleda bilo čija velika proza u završnoj svojoj redakciji, koja se ostavlja za sve vekove potomstvu.“

Bora Stanković je, koju godinu pre smrti, a to nam prenosi citatom Božidar Kovačević, rekao: „Kada umrem, svi će književni šakali da se skupe oko mog leša i da se grabe oko honorara za sređivanje mojih dela, ali sam ja postarao da im izmaknem ćasu – Ćeleš (profesor Dragutin Kostić) svršiće to bolje i od mene i od njih…“

Briga o Borinim rukopisima

Držeći se amaneta, Kostić je svojski zalegao i požrtvovano je, kao i kada je godinama noću obilazio periferijske kafane da bi pronašao svog prijatelja i otpratio ga pripitog kući, ne ustežući se često i da plaća nagomilane kafanske račune, prihvatio težak i odgovoran posao, koji je podrazumevao ne samo stručan rad na priređivanju, rekonstrukciju jedva čitljivih rukom ispisanih tekstova, potragu po novinama za nepoznatim tekstovima i varijantama objavljenih pripovedaka, no i pravu borbu, uz dosta taktičnosti i detaljnog objašnjavanja, da porodica ne uništi zabeleške iz piščeve zaostavštine za koje je smatrala da mogu da okrnje ugled. Na kraju obavljenog posla, kulturna javnost priznala je zasluge Kostiću, a Bora je postao klasik.

Kao što je Kostić bio uz bolesničku postelju Vranjanca Stankovića, onda i svedok samrtnog časa, tako će jedan drugi Vranjanac, Hadži-Todor Dimitrijević, biti uz njega u umirućem trenu u Državnoj bolnici u Beogradu 1945. godine.