Neku godinu pre smrti sreo ga je prijatelj u gradu i pitao kako je. „Nije dobro, ostare se…“ „De, de, Borko, kako si ostareo?“ – prijatelj se držao racionalnih mera. „Evo kako: imam para u džepu, a ide mi se kući… Ostare se, ostare…“ Imao je Bora Stanković svoje mere, i literarne i životne. Nepogrešive.


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Pre devedeset godina umro je Borisav Stanković. Ne baš tiho, kako se ponegde ističe, verovatno zbog činjenice što odavno nije objavljivao. Upravo je bilo Narodno pozorište postavilo dugo najavljivanu „Tašanu“ i očekivao se njegov novi početak, budući je narušio tišinu koja mu je namenjena od svršetka rata. I pozlilo mu je dok je pratio poslednju premijeru te sezone, svoju dramu.

Tragovi gorčine

Opet, činjenica je da se stiče utisak da je odavno počeo da umire, već sa objavljivanjem prvih dela. Pre toga je, svedoči Veljko Petrović, bio pun života, sa društvom se opijao kao student i voleo da preglasno peva, da se umiljava gospođicama, i to uspešno – bio je lep mladić. Kada ga kulturna javnost priznaje kao književnika, on počinje da ostavlja tragove gorčine, nekako u skladu sa nadimkom koji nosi iz zavičaja, a poznato je da vranjska čaršija ne greši u raspodeli nadimaka.

Na početku prošlog veka on kao stipendista kraljice Drage boravi u Parizu. Tamo je nezadovoljan, potišten, novca nije dovoljno, on nerado uči francuski i pravničko obrazovanje ga ne zanima previše. Želi da piše. Biografi ovde ubacuju njegovu čežnju za zavičajem, za Vranjem. Tako im je najlakše, ali je pitanje koliko su u pravu. On jeste pisao o Vranju, ali nije patološki vezan. On „odboluje svaku svoju pripovetku“ i teže mu je „pisati nego orati“, ali sigurno nisu u pitanju teme koje obrađuje. Težak je kreativni postupak, a on je sebi zadao na samom početku visoke literarne ciljeve. Boravak u Francuskoj ga je boleo zbog udaljenosti od jezika i zbog nadošle stvaralačke energije.

Kožder se ni sa kim nije mirio

Bora Stanković 90 godina od smrti 1Stanković nije lako podneo ni premijeru „Koštane“, koja je bila potpuni fijasko. Publika nije bila spremna za takvo delo bez „uvodnih napomena“. Prihvaćena je kao komedija. Tek kada je Skerlić pozitivno ocenio, kao da je podmićen, i dao upute za recepciju, „Koštana“ slavno uzleće.

Autor drame koja je preporođena pogođen je i prethodnim lošim prijemom i ljuti ga neprimerena slava. Ljut je i što je drama, zahvaljujući saradnicima dramaturzima, dobila oblik koji on nije planirao. Ni prema Skerliću ne pokazuje zahvalnost. Naprotiv.

Tada stupa u polemiku i sa svojim prijateljem još iz Vranja, sa Radojem Domanovićem, koji je nakon Majskog prevrata postao režimski čovek. Nije uspeo da se sa njim pomiri, jer ubrzo „ludi Radoja“, kako ga je ranije iz ljubavi zvao, umire. Do tada je bilo bezbroj kafanskih svađa, pa i tuča, ali su uvek narednog dana sedali za isti sto. I više se Kožder ni sa kim nije mirio.

Kad Bora Stanković bruka familiju

Stupa i u neprestanu borbu sa izdavačima i knjižarima. Smatra da pljačkaju pisce, baš kako je testamentarno ranije Bodler objašnjavao, da se bogate na njihov račun, da unazađuju pravu književnost. Zbog toga će se njegove knjige kasnije prodavati na pijacama, biće izložene pored kačića sa sirom i među metlama. I po kafanama, u kojima neće uzimati novac za prodate primerke, nego – vino.

Ušao je i u neveseli brak, sa razmaženom popovom ćerkom i rođakom kraljice Drage, kako nas obaveštava u jednom nekrologu Božidar Kovačević. Da li je taj korak trebalo da mu donese stvaralački mir, da li je na to računao, ne može se tvrditi, ali mira neće biti ni na književnom ni na ličnom planu. Na kraju će ga ćerke, žena i njen brat, nekoliko godina pre smrti, sklanjati od gostiju, da ih ne bruka, u šupu sa ugljem i držati ga zaključanog dok posetioci ne odu. Nije se čak ni suprotstavljao.

Početak Prvog svetskog rata označio je novu etapu i Stanković više niti privatno niti u literaturi neće ličiti na onog prethodnog. Kao službenik ministarstva, bio je zadužen za prenos moštiju kralja Stefana Prvovenčanog iz Niša, gde mu ostaju rukopisi. U Peći se silno razočarava kada vidi da ministri, spremajući se za prelazak preko Albanije, tovare vojnike kutijama sa šeširima i haljinama svojih svastika.

U okupatorskim novinama

Razočaran ružnim scenama, odlazi na Cetinje, gde ga dočekuje knjaz Nikola kao svog kolegu pisca, ali Bora primećuje da primerak „Nečiste krvi“, koji drži u rukama, knjaz nije pročitao, još su stranice nerazrezane. Ljuti ga takvo licemerje i laganje, ali ubrzo postaje austrijski zarobljenik i biva transportovan u logor kod Banjaluke.

Paradoksalno je, ali nikada nije niti će doživeti veće počasti kao pisac nego kao internirac. Svi se ophode sa poštovanjem i divljenjem, svi nastoje da mu olakšaju boravak, izmeštaju ga iz kolektivnog smeštaja i dobija bolesničku sobu. Donose mu ugledni Banjalučani i rakiju, ali brinu što previše pije. Čak pokušava i da piše.

Obraća se iz logora Konstantinu Hermanu, uredniku koji je objavio njegovu prvu pripovetku, sadašnjem predstavniku okupatorske sile u Beogradu, ali oslobađanje iz zarobljeništva ima cenu – pisanje za „Beogradske novine“, koje su pre toga već objavile priloge Branislava Nušića, Isidore Sekulić… Iako okupatorskim novinama daje već objavljene pripovetke, malograđanska čaršija, uz odobravanje kolega pisaca i uz krvožednost novinara, pokvarenjački će ga napasti i umanjiti njegov doživljaj slobode nakon rata.

Bora Stanković 90 godina od smrti

Druženje sa polusvetom

Iz klonulosti pokušavaju da ga trgnu borbeni i uvek pun energije Todor Dimitrijević i profesor Dragutin Kostić. Uspeli su da iznude dve pripovetke, priloge u novinama i putopis iz postradale Surdulice. Ipak, mučnina koju je nosio bila je preteška.

Izbegava establišment, odlazi u periferijske kafane i druži se sa polusvetom, sa svojim božjacima, koji su mu vredniji od društvenog krema. Druži se isključivo sa mlađom generacijom pisaca i podržava ih i jedinim prijateljem iz starih dana – Dragutinom Kostićem, svojim profesorom, jedinom osobom koja je uvek bila u duhovnoj blizini. Kostić je bio i dramaturg u vreme nastanka „Koštane“, lični lektor za svaki napisan red i priređivač posmrtnih „Sabranih dela“ i on je najzaslužniji za formu dela u kojoj su ona do čitalaca. A Borko ih je imao baš mnogo.

Možemo da nagađamo da li bi „Tašana“ pokrenula Stankovića i da li bi on nastavio ono što je ostalo u tragovima i što se umnogome razlikuje od ostvarenja pre Prvog svetskog rata, da li bi ironija i humor, koji boje posleratne njegove priloge u novinama, preovladali u eventualnim knjigama. Ipak, ta drama nosi i jednu neobičnu simboliku, o kojoj svedoči Vinaver. Naime, Bora se nešto ljutio na upravnika Narodnog pozorišta i nekom prilikom se, prolazeći tuda, rekao je svom mladom prijatelju: „Idi ti dalje, ja ovde imam da izvršim nešto…“ „I, iz osvete, on te večeri izvrši dečački gest uz ogradu…“ – Vinaver se ne čudi tome, on ga je dobro razumeo u svemu.

Krug je završen kada mu je pozlilo u pozorištu i kada je izašao do stepeništa i klonuo. Onda su nosili do kuće i svi su mislili da se onesvestio od pića.

Nije dobro, ostare se…

Ima i jedna sjajna anegdota o „starosti“ Bore Stankovića. Neku godinu pre smrti sreo ga je prijatelj u gradu i pitao kako je. „Nije dobro, ostare se…“ „De, de, Borko, kako si ostareo?“ – prijatelj se držao racionalnih mera. „Evo kako: imam para u džepu, a ide mi se kući… Ostare se, ostare…“ Imao je Bora svoje mere, i literarne i životne. Nepogrešive.

Sedam poslednjih dana, u bolesničkoj postelji u kući u Vrašačkoj ulici, proveo je tiho. Uz postelju je svakodnevno bio Dragutin Kostić, koji će kasnije doživeti da ga isto proganja malograđanska i pokvarena čaršija, pomognuta klerikalnim krugovima.

Pomalo je i govorio Borko tih dana, kako su ga oslovljavali prijatelji. Dan pre smrti bilo je najviše posetilaca. Gledao ih je, nije više govorio. Njima se činilo da ih prepoznaje i čuje.

Bora Stanković sahrana

Sahrana Bore Stankovića

Pogrebna povorka prekinula je „Tašanu“ između drugog i trećeg čina. Publika je u sali odala petominutnu počast ćutanjem. Sa balkona Pozorišta govorio je reditelj Ginić. Kovčeg pokojnika bio je pored prvog stepenika. Nekima se činilo da ih i dalje prepoznaje i čuje i, otperećeni grižom savesti, pripremaju u glavi neumerene pohvale u svojim knjigama, zbog kojih bi se Bora opet zgrozio, kao što je to činio i ranije.