Štednja je kad Al Di Meoli platiš nastup sa dva prateća muzičara. Finansiranje tezge Pepiju, ma koliko da košta, zove se bacanje para.

Piše: Zoran Radulović

U Nišu je 11. avgusta ove godine u okviru Nišvil džez festivala nastupio Al Di Meola, jedan od najvećih živih gitarista na svetu. Dve nedelje kasnije, u Vranju je pevao Pepi, Pink zvezda.

Eto, u dve faktografske rečenice staje sve ono što Dani Vranja znače. O toj manifestaciji u pokušaju nema šta da se piše, jer predstavlja niz događaja zguranih bez jasnog umetničkog koncepta u nekoliko letnjih dana.

Dani Vranja i noćna tezga

Ima, međutim, jedan neumetnički detalj koji me je naterao da ipak nešto kažem o tek završenim, je l te, days of city.

U medijskim izveštajima objašnjeno nam je da pomenuti hepening otkriva koliki nam je guber: nema se para, mora da se štedi. Nova lokalna vlast glasno je dumala da skroman program zapravo pokazuje njenu odgovornost.

Ja ne mislim tako.

Prvo, para nikad i nigde nema dovoljno, posebno ako ne znaš na šta ih trošiš.

Ako već moramo da štedimo, onda su Hor Muzičke škole, grupa Izvor, vranjski trubači i mladi metal bendovi bili zadovoljavajuća porcija. Njih imamo, para za izvođače sa strane nemamo, i tačka.

Kome je onda, kog vraga, bio potreban Pepi? Mislim, nemam ništa protiv tog čoveka, neka peva gde hoće, neka ga sluša ko želi, ali o sopstvenom trošku, u kafani, na svadbi ili na Pinku, svejedno.

Ono što je on emitovao sa bine u centru grada oduvek se zove tezgetina: to je ono kad izvodiš tuđe novokomponovane pesme, uz pomoć fajlaša, tj. batica koji se na klavijaturama “lome” od svirke a zapravo ti puštaju muzičku matricu.

Uguravanje mlade Pink zvezde u Dane Vranja dokaz je da ova lokalna vlast, kao i sve prethodne uostalom, u toj manifestaciji, pa i u kulturi uopšte, vidi polje za jeftin lov na glasače.

Budući da se u sadržaj i kvalitet izvođenja slabo razumeju, političarima je oduvek bilo privlačno ono što voli masa, koja pretežno misli dupetom i smatra da se dobri koncerti dobijaju mufte. Aktuelni gradski oci u tom jadu nisu smeli da se suoče sa praznjikavim parkingom kod Doma kulture, pa su pažnju usmerili na Pink populaciju: da bi je zadovoljili, bila im je potrebna “zvezda”, na šta su loženi i od strane lokalnih medija. Tako smo dobili Pepija, zbog kog priča o štednji ne pije vodu.

Bacanje para na ružičastu kulturu

Zapravo, posao lokalne vlasti i nije da štedi, bar ne onako kako to njeni sadašnji nosioci zamišljaju, nego da povereni novac troši na najpametniji mogući način.

Da bi bilo jasnije šta hoću da kažem, vratimo se na početak teksta i Nišvil. Radi se o jednom od deset najznačajnijih džez festivala u Evropi, a novac za održavanje 110 koncerata na 11 scena ove godine obezbeđen je iz tri izvora: trećinu je dao grad Niš, trećinu su doturili sponzori, a preostali deo prihodovan je od prodaje ulaznica. Iz republičke kase, a to je ono što će vrlo zanimati ovdašnje naprednjake, stiglo je jako, jako malo para.

Drugim rečima, kad si nešto stvorio, kad imaš brend, publiku i pomoć prijatelja, a kriza je i država te ignoriše, možeš da štediš tako što ćeš, recimo, Di Meoli da platiš nastup sa dva prateća muzičara a ne sa dvadeset.

Kad taj model primenimo na Dane Vranja, situacija je sledeća: grad je izdvojio smešno malu svotu, sponzori još manju, a zaradilo se nula dinara. E, u takvim uslovima mora vrlo precizno da se meri šta se kupuje. Ako nikako ne možeš da angažuješ ozbiljne umetnike, onda je bolje da prikupljeni novac odložiš sa strane i sačekaš bolju priliku. I to bi zaista bila štednja. A finansiranje tezge Pepiju, ma koliko da košta, zove se bacanje para na ružičastu kulturu čije posledice trpimo decenijama.

Zašto Guča nije u Vranju

Ovdašnji naprednjaci, izgleda, ne shvataju da nisu postali pametniji, sposobniji ili odgovorniji nego što su bili pre godinu ili dve, već da su osvojili vlast. A kad si na tom mestu, broji se samo ono što uradiš; besplatno opoziciono lupetanje, odnosno priča da si savršenstvo bez mane, više ne prolazi.

I tako, novi lokalni vladari su pokazali da ne znaju šta bi sa manifestacijom u višegodišnjem pokušaju, pa i da je Zoća Hoća nivo do kojeg ne mogu lako da dobace.

Nisu, međutim naprednjaci krivi, oni su samo posledica. Kad pogledamo šta su njihovi prethodnici radili decenijama unazad, jasno je zašto džezeri sviraju u Nišu, zašto je, pored ovdašnjih šampiona, sabor trubačkih orkestara u nekoj tamo Guči, odnosno zašto grad Staniše Stošića nema muzičku manifestaciju kakvu zaslužuje.