Poraženi nisu ni shvatili da je Hadži-Todor Dimitrijević planski izrežirao tuču sa iskusnim političarem, bivšim oficirom i ministrom Rafajlovićem, da je planirano otišao u pritvor i izašao dan pre izbora, kada je pijačni dan i najveća gužva u čaršiji, da je dogovorio sa svojim ljudima da mu se ispred zatvora tačno u dvanaest sati dovede beli konj i da mu se donese novo narodno odelo. Dugo su im iza spuštenih kapaka promicale slike uzobanog belca kako se probija kroz masu koja kliče Hadžiji, zaštitniku siromašnih, a on, Adžija, ne prestaje da govori


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Dobitnik odlikovanja od čileanske, češke i srpske vlade za knjige na desetak stranih jezika koje su uticale na istoriju 20. veka, knjigama na srpskom izazivao je skandale u naučnim, umetničkim i verskim krugovima.

Hadži-Todor Dimitrijević (Vranje, 1. mart 1889 – Beograd, 30. novembar 1977) umro je u dubokoj starosti, u stanu na Karaburmi čiji se zidovi nisu videli od naslaganih knjiga, pa nikada nisu ni okrečeni.

Masa kliče Hadžiji

Hadži-Todor Dimitrijević

Hadži-Todor Dimitrijević

Narodni poslanici iz Vranja između dva svetska rata bili su aktivni, sposobni, uporni. Izborili su se da Vranje postane prvi grad koji je naplatio ratne reparacije posle Prvog svetskog rata. Ipak, niko nije bio aktivniji od Hadži-Todora Dimitrijevića, a takođe niko nije u istoriji srpske politike do tada sproveo takvu predizbornu kampanju, u kojoj je sam pobedio vranjske bogataše i iskusne političare, koji su od početnog samopouzdanja i ruganja protivkandidatu sa porodičnim nadimkom Magariče došli na kraju do rezigniranosti, ogorčenja i neverice zbog ishoda glasanja, koje je potvrdilo da će Adžija pobedonosno umarširati u Skupštinu Kraljevine.

Poraženi nisu ni shvatili da je on planski izrežirao tuču sa iskusnim političarem, bivšim oficirom i ministrom Rafajlovićem, da je planirano otišao u pritvor i izašao dan pre izbora, kada je pijačni dan i najveća gužva u čaršiji, da je dogovorio sa svojim ljudima da mu se ispred zatvora tačno u dvanaest sati dovede beli konj i da mu se donese novo narodno odelo. Dugo su im iza spuštenih kapaka promicale slike uzobanog belca kako se probija kroz masu koja kliče Hadžiji, zaštitniku siromašnih, a on, Adžija, ne prestaje da govori, da zateže dizgine i istovremeno podbada životinju, da bi bila stalno u naprezanju između skoka i bola u zubima zbog sputavanja đemom.

Hadži-Todor Dimitrijević: “idi, pa čuvaj stoku”, među političarima, ne može biti uvreda

Kada su se vranjske gazde i lokalni političari kurtalisali Magaričeta, nastale su muke za narodne poslanike u Skupštini. Sudeći prema ondašnjim novinama, nema zasedanja sa kojeg se skupštinski izveštaji ne završavaju rečenicom:

„Na kraju su oštro disutovali g. narodni poslanik Hadži-Todor Dimitrijević i g. narodni poslanik…“ Tako „Politika“ od 10. marta 1934. godine prenosi da se Dimitrijević žestoko sukobio sa poslanikom Milošem Dragovićem u raspravi o budžetu, da su „pale teške reči“, iako su obojica bili na stanovištu da je poljoprivreda veoma važna. Razlika je jedino što je Dimitrijević glasao za, a Dragović protiv budžeta.

Zbog toga što se Dragović nakon zasedanja pismom obratio predsedniku Narodne skupštine, iznoseći svoj stav o sukobu, Hadži-Todor ide korak dalje, pa putem „Politike“, u narednom broju, u sukob uključuje i javnost:

„Pismo g. Dragovića… ne može ublažiti dojam koji je g. Dragović ovim incidentom stvorio. Ja odbijam od sebe da su i sa moje strane pale uvredljive reči, jer: „idi, pa čuvaj stoku, da bi stočarstvo bilo bolje unapređeno“, bar među političarima, ne može biti uvreda, pošto stoku zasita čuvaju pošteni ljudi i nevina deca. Što se tiče suda časti, ja, mada nemam ništa protiv toga, mislim da je potrebno da ovu stvar najpre reši redovni sud, u koji imam takođe puno poverenje, i zato se odričem poslaničkog imuniteta“.

Mandat nije želeo da ustupi zameniku

Kao poslanik Dimitrijević se više puta pojavljivao na sudu, budući da se nije krio iza poslaničkog imuniteta, ali to nije umanjivalo njegovu energiju u Skupštini, o čemu god se diskutovalo, ko god da je suparnik, išao je svom snagom. No, njegove političke ambicije već su bile završene onda kada je u svom Vranju postao pobednik na izborima, a nije doživeo ni kraj mandata, jer mu je sudski oduzet, pošto drugu polovinu nije hteo da ustupi svom zameniku.

Naime, kako je po zakonu bilo potrebno da kandidat za poslanika ima i zamenika, s kojim će deliti mandat, Todor Dimitrijević je za zamenika uzeo izvesnog Nešića, kome nije bilo stalo do politike i koji nije hteo u Skupštinu, ali su ga vranjski radikali ubedili ili podmitili da do svog prava dođe sudski, što je on, uz snebivanje, pa i zbog straha od naprasitog Adžije, u početku odbijao. Kada je saznao šta mu poraženi protivnici iz zavičaja spremaju, obišao je Nešića i on mu je garantovao da će se držati ranije postignutog dogovora, ali je prilikom tog susreta bezočno lagao.

Uvek uz siromašne

Predizbornih obećanja Hadži-Todor se držao kao poslanik, jer se redovno u govorima i diskusijama zalagao za siromašne, a u skladu sa obećanjem da će raditi na podizanju obrazovnog nivoa na selu, pokrenuo je list „Naše selo“, koji je izdavao i besplatno distribuirao sve do 1940. godine.

Vreme koje je proveo u politici, Dimitrijević je koristio i za pripremu za naredne svoje životne aktivnosti, pomno je pratio rad Nikolaja Velimirovića i Aleksandra Belića, sa kojima će se narednih godina ogledati na ideološkom, lingvističkom i etičkom polju.

Uzgred će „zakačiti“ i mnoge druge, Branislava Nušića, Glišu Elezovića, Justina Popovića, Gecu Kona, Velibora Gligorića i neke danas skoro zaboravljene. Umro je u 88. godini, kada više njegovih protivnika nije bilo živih, ali ih on kao pokojne nikada nije napadao, prema svedočenju njegovih retkih posetilaca posle Drugog svetskog rata.