U ovom i konačno raspadnutom svetu lišenom bilo kakvog smisla Nik Kejv je ostao ikona kojoj se molimo i u koju verujemo, on nam isijava večnu istinu da nam je samo ljubav ostala i da treba imati hrabrosti da joj otvorimo vrata.


Piše: Nebojša Cvetković


 

Kada je prošle godine književni establišment bio u nokdaunu nakon vesti da je Bob Dilan dobio Nobela za književnost, nije mi se skidao osmeh sa usana uz ideju u glavi da bi to moglo zadesiti bar još dva čoveka iz tog, meni omiljenog rokenrol miljea: nedavno preminulog Leonarda Koena i još uvek više nego živog Nik Kejva.

Uz muziku i knjige i jednog idrugog život je bio nekako podnošljiviji i lakše se mogao pregurati svaki novi dan.

Moj stalni cimer

I dok je Leonard Koen bio povremeni stanar u mojim ušima, pretežno u onim romantičnim danima, dotle je Nik Kejv bio moj stalni cimer bez čijeg društva je bilo nemoguće zamisliti sekunde, minute, sate bilo kog bogovetnog dana. I tako skoro četrdeset godina. Uvek tu u dobrim a bogami mnogo više u onim lošim danima. A takvih je bilo i–ha-ha.

“King Ink” – prvu njegovu prevedenu knjigu na srpskom nosio sam poput biblije stalno sa sobom, sa idejom da uradim dramatizaciju i ponudim je nekom pozorištu. Još uvek stoje ručno ispisane didaskalije po marginama stranica ove knjige, odavno raskupusane od čitanja i prelistavanja. Dramatizaciju nikada nisam priveo kraju, a život mi se narugao kada sam sticajem životnih okolnosti u jednom trenutku svog života postao upravnik pozorišta. U to vreme sam isto kao i Nik Kejv (saznaću to indirektno zahvaljujući dokumentarcu o njemu – “20.000 dana na zemlji”) voleo da hvatam zjala sedeći na ‘ladnom betonu gradskih trgova i nisam se bojao nazeba (sic).

Frtalj veka koliko je tada otprilike bilo u mom životnom skoru karakterisao je iskonski bunt koji je korenspodirao sa traganjem za smislom besmislenog života u zemlji Srbiji, neprilagođenošću, nepristajanjem sa tada aktuelnim socrealističkim poimanjem života. Opčinjenost filmom “Nebo nad Berlinom”u kojem je Kejv glumio samog sebe do dana današnjeg ostala je neupitna a njegova poruka da treba biti pali anđeo je bio putokaz za dalji život.

Svako bira svoje heroje

Senka mog heroja prvi put me kompletno natkrila 1990. godine na koncertu koji je održao u tada kultnom beogradskom SKC, nakon kojeg više ništa nije bilo isto. Berlinsko nebo te tople junske večeri srušilo se nad Beogradom. Moj odraz u liku ovog čoveka mi više nije dao mira. Znao sam da ću u svim svojim budućim batrganjima kroz život imati uporišnu tačku kojoj ću se vraćati kao poslednjem osloncu, palog anđela, mog heroja, koji niti menja spoljni svet niti ima tu nameru, ali kad uđe u unutrašnji svet onih čije biće prima tu frekvenciju, onda tu ostaje zauvek.

U međuvremenu je završio i na slici u baroknom stilu, delo ruku mog druga Maxe vajara, i stajao ponosno na zidu moje sobe, kao, duboko verujemu to, i Tito na zidu Pinkijeve sobe. Uostalom, znate već, svako bira svoje heroje. Godinama mi je dan počinjao i završavao pogledom na sliku sa njegovim likom.

U hodnicima sećanja

Drugi put sam video Kejva kao senku od čoveka, sa dva velika gubitka iza sebe. Sina i majke. Ništa više što je naizgled važno nije bitno kada nestane onaj koga voliš više od sebe i kada u samoizolaciji svu svoju ljubav fokusiraš na lepe proživljene zajedničke trenutke koji ti trepere u memoriji sećanja. Bila je 2008. godina. On je u svojoj životnoj konfuziji tražio Boga albumom “Dig Lazarus Dig”, a ja uglavnom u ćutećoj komunikaciji sa ljudima bio zarobljen u hodnicima sećanja. Nije bilo nikakvih motiva za budućnost. Jednostavno krao sam Bogu dane.

Nik Kejv je tada u Beogradskoj Areni održao j-e-d-a-n- o-d- o-n-i-h –k-o-n-c-e-r-a-t-a, koji besmislu daju smisao.Trajao je dva i po sata, a on je onako bolesno iznemogao od gripa i temperature ispunjavao muzičke želje i svirao na bis ono što je publika tražila od njega. “Tako blizu a tako daleko”(naziv drugog dela “Neba nad Berlinom”) od svog heroja.

Zašto sva deca jecaju oče?
Ona jedva da plaču sine
Zar ona zaista jedva da plaču oče?
Da, pravi ih jecaji tek čekaju sine
Ovo je pesma jecaja
Pesma u kojoj se plače
Dok svi muškarci i žene spavaju
Ovo je pesma jecaja
Ali ja neću jecati dugo.

“The Weeping Song”

Aždaja što život se zove

Skinuta ne mojom voljom sa zida moje sobe, slika sa njegovim likom završila je u jednoj ostavi od lifta u pokušaju, poput onog izgubljenog autoputa u Linčovom filmu. Nema odavno ni zida na kojem je stajala a nema više ni slike sa njegovim likom. Ali zato ga ima više nego ikada u mojim mislima. Još uvek kao jedna od onih prkosnih brana protiv nadolazećeg apsurdnog vremena spinovanog besmisla.

I dalje je bilo tog neupitnog prepozavanje u junacima Kejvovih pesama koji traže nešto što je izgubljeno u njima ili nešto čega u njima nema, a slute da bi nešto poput toga trebalo postojati. Kriza indentiteta, otuđenje, apsurd i odsustvo perspektive bile su obeležje stihova na Kejvovski surov način. Način koji smo u zemlji Srbiji sve više prihvatali kao normalan.

Vidajući sam sopstvene ožiljke i rane od aždaje što život se zove, pomiren sa svim svojim demonima sa kojima se nosio u kostimima Boy next door, Birthday party, Grinderman i Bad Seeds, Nik Kejv je stvorio indentitet autora koji je mera samom sebi. Prelazeći uz pomoć njegovog stvaralaštva (a nije u pitanju samo muzika već i romani i filmovi – tačnije scenariji po kojima su nastajali) kroz sve njegove faze i metamorfoze, od haotično manijakalnih tema, preko tradicionalističkih, religioznih do ljubavnih i introspektivnih, dolazimo do ključnog stiha iz naslovne pesme “Push the sky away” petnaestog albuma Bad Seedsa, koji bi komotno mogao postati epitaf nas kojima je rokenrol veći od života:

Neki kažu da je to samo rokenrol
Oh, ali te sustigne pravo do dna duše
Moraš samo nastaviti da guraš
Nastaviti da guraš
Odgurni nebo.

„Push the sky away”

O bože…

Treći put kada sam se konačno u ukupnom skoru izjednačio sa Pinkijem, svog heroja video sam na Exitu. Na nastupu koji je te 2013 godine, promovišući album “Push the sky away”, zatvarao festival. Bilo mi je fascinantno kada je masa od pedesetak hiljada prisutnih, velikom većinom sastavljena od fensi publike, nošena energijom koju je Nik isijavao sa bine, bila uvučena u erupciju oduševljenja, ne verujući šta je zadesilo, smejući se onim osmehom oko ušiju, nesvesno svesna da prisustvuje koncertu kojeg će dugo nositi u srcu.

A onda vest koja me je pretprošle godine zaledila bila je ona o Kejovom gubitku sina. Sa saosećanjem proživljenog, najgoreg od svih mogućih gubitaka samo sam zanemeo. O bože…. Ono osećanje kada ideš ulicom i svi te sažaljevaju; ćutiš i nemaš volje ni za čim, niti znaš kako da se ponašaš kad te (ne)poznati ljudi zagrle na ulici, a ti počneš da plačeš. I onda dani i meseci provedeni u kućnoj samoizolaciji. I kada shvatiš koliko je i to besmisleno kreneš da radiš ono što najbolje znaš. Iz ljubavi i poštovanja prema onima gore i ovim oko sebe dragim ljudima.

Najpre rad na novom, prošle godine objavljenom šestaestom albumu”Skeleton Tree”a odmah potom i na dokumentarcu “One More Time With Feeling” koji daje odgovor na sva pitanja vezana za nastanak novog Kejvovog albuma. Najdublju emotivnu bol za sinom pretočio je u jedinstvenu estetiku, prelomivši kroz svoje autentične stihove odsjaj usamljenog, ranjenog srca.

Katarzični dogovor sa bolom

U duetu sa božanskim vokalom Dankinje Else Torp, koja se na beogradskom koncertu pojavila posredstvom snimljenog video bima, uz nebesku orkestraciju svog benda Kejv kristališe raspoloženje skeletnog drveta razarajućim stihom:

Rekli su da će nas naši bogovi nadživeti, lagali su.

“Distant Sky”

Trenutak istine, izmirenje sa bolom i katarzični dogovor sa njim (bolom) da zajedno nastavite dalje sa svešću da više ništa neće biti kao pre, ali sa mnogo više empatije prema svetu i ljudima oko sebe. Ona mahnita eksplozija u njegovom nastupu pretvorila se u inploziju. Prisnost za kojom je imao nesnosnu potrebu je glavno obeležje ove aktuelne turneje na kojoj sam evo četvrti put u beogradskoj Areni video njega, svog heroja.

Sedam od ukupno osam pesama sa poslednjeg albuma su neizostavni deo set liste na ovogodišnjim koncertima. Želja za kamerno prisnim okruženjem sa svojom publikom, želja za stalnim dodirom sa svojim fanovima i potreba da nas sve odreda na bisu popne na stejdž govori o tome.

O Bože, reci mi šta sam učinio
Molim te ne ostavljaj me ovde samog
Gde su mi prijatelji?
Nema mojih prijatelja
I zato, ako sediš sasvim sam i začuješ kucanje na vratima
A u vazduhu obećanja, e pa druže, upozoren si
Mnogo je gore biti ljubavnik Ljubavi nego ljubavnik kojeg je Ljubav prezrela
Ja sam pustio Ljubav da uđe.

“I Let Love In”

I dalje treperi doza klinačke ushićenosti

U ovom i konačno raspadnutom svetu lišenom bilo kakvog smisla Nik Kejv je ostao ikona kojoj se molimo i u koju verujemo, on nam isijava večnu istinu da nam je samo ljubav ostala i da treba imati hrabrosti da joj otvorimo vrata.

Pri svakom susretu sa njim i dalje treperi ona doza klinačke ushićenosti, ona doza radosti kao kada sa ekipom ortaka ideš na đačku ekskurziju i praviš razne nestašluke. Ovaj put bez sedenja na ‘ladan beton i bez ritualnih krađa suvenira iz hotelskih soba.

Nick Cave &The Bad Seeds, 28.10. 2017, Kombank Arena Beograd
Set lista:
Jesus Alone
Magneto
Higgs Boson Blues
From Her to Eternity
Tupelo
Jubilee Street
The ship song
Into My Arms
Girl in Amber
I Need You
Red Right Hand
The Mercy Seat
Distant Sky
Skeleton Tree
Na bis:
Weeping song
Stagger Lee