Jednom je na čas pravoslavne veronauke, kod popa Žike, banuo direktor Aranđelović i zaprepastio se kada je video učenika islamske veroispovesti. „Šta ćeš ti ovde?“ – uzbuđeno je pitao đaka. Ljutito je pogledao popa Žiku, a ovaj je rekao: „Gospodine direktore, on je meni najbolji u razredu…“ Direktor se još više zbunio. Gotovo bežeći iz učionice, dižući ruke, kazao je: „Radite šta god hoćete, ja neću za to da znam!“


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Verovatno najemotivnije reči o Vranju iskazao je književnik Ćamil Sijarić (1913-1989): „Neka svak – ko u Vranje dođe, pričuva dušu da mu se ne istopi, jer u ovom gradu ima nešto što nije za oči da se gleda, a ni za ruke da se dohvati, a ni za pamet, nego samo za srce i dušu i to dvoje treba ovdje pričuvati…“

Izbačen iz skopske Medrese zbog „nediscipline i ateističkih stavova“

Tekst koji počinje ovim rečenicama Sijarić je dostavio na molbu uređivačkog odbora tokom pripreme monografije povodom stogodišnjice rada Gimnazije. Zašto neko posle samo godinu dana boravka garantuje da je Vranje takvo, to možemo pretpostavljati i pripisati tome što je kao mladić pun života došao, što je pre toga kažnjen i izbačen iz skopske Medrese kralja Aleksandra, zbog „nediscipline i ateističkih stavova“, i što je, recimo, osetio ličnu slobodu u novom smislu. Takođe je pohvalno i za ondašnju čaršiju koja je toplo prihvatala ljude koji su dolazili i obezbeđivala svoj dignitet u njihovim kasnijim svedočenjima.

Sijarić je književnu slavu stekao romanom “Bihorci” (1955) i pripovetkama iz sandžačkog života, pa su ga zbog te povezanosti sa zavičajem često poredili sa Borom Stankovićem. Prijateljevao je sa Mešom i Andrićem. Među prvima je po oslobođenju ušao u logor Jasenovac i napisao o tome novinsku reportažu.

Ponosan na Vranjance

Ćamil Sijarić i Ivo Andrić

Ćamil Sijarić i Ivo Andrić

Čitavog života se sećao svog boravka u Vranju i često je o tome govorio u intervjuima i isticao koliko je ponosan na Vranjance što su bojkotovali nastavu tokom okupacije. Bio je veoma srećan kada je sa grupom poznatih književnika, među kojima je bio i Andrić, posetio Gimnaziju i tom prilikom se držao kao domaćin.

Ćamil Sijarić je, pored pomenutog toplog napisa o Vranju, dostavio tada još jedan kraći tekst, kao da nije bio siguran, zbog sadržaja i prirode, da će se ukolopiti u monografiju, ali je mu je svakako bio važan, iako je, dakle, u suprotnosti sa socijalističkom obrazovno-vaspitnom doktrinom.

Na samom početku se naglašava da je školske 1935/1936. godine bio upisan u osmi razred kao đak islamske veroispovesti, ali mu je zaključnu ocenu dao pop Živan.

On je meni najbolji u razredu…

Jednom je na čas veronauke, kod popa Žike, Sijarić veli da je bio „čovek srednjih godina, vrlo obrazovan, prijatan“, banuo direktor Aranđelović i zaprepastio se kada je na času pravoslavne veronauke video učenika islamske veroispovesti. „Šta ćeš ti ovde?“ – uzbuđeno je pitao đaka. „Ja sam na času…“ „Na kakvom času! Ovo je čas iz pravoslavne veronauke, a ti si musliman!“ Potom je pitao da li ga je neko primorao da dođe na čas, a kada je dobio odgovor da je to lični izbor, pitao je šta će na kraju u svedočanstvu imati iz muslimanske veronauke. Ljutito je pogledao popa Žiku, a ovaj je rekao: „Gospodine direktore, on je meni najbolji u razredu…“ Direktor se još više zbunio. Gotovo bežeći iz učionice, dižući ruke, kazao je: „Radite šta god hoćete, ja neću za to da znam!“

Čas je nastavljen kao da se ništa nije neobično desilo, samo je u svedočanstvu neobično što je ocenu „odličan (5)“ iz muslimanske veronauke potpisao pop.

Bivši vranjski gimnazijalac Sijarić, vredi pokušati sa tom pretpostavkom, smatrao je da je beleška koju je poslao uređivačkom odboru važna zbog toga što opisije jedan od detalja koji najavljuju budućeg pisca, slobodnog da upoznaje svet oko sebe.