Borisav Stanković – POD OKUPACIJOM

Izdavač: Vranjske, 2015.

Odavno mi je muka od Koštane, Tašane, Starih dana, Nečiste krvi, Jovče, Božijih ljudi… Ustvari, odavno mi je muka od Bore.

Često sebe pitam zašto više ne mogu da svarim Borin patos, tu žudnju i žal za mlados, tu melanholiju, taj njegov nedosanjani san o lepoti i uzvišenosti, sve ono što je, inače, jako blisko mom srcu. I, kako kod da obrćem u glavi, koju god literaturu da pozovem u pomoć, koliko god da ponovo iščitavam pisca, uvek dođem do istog odgovora: nije problem u njemu i njegovom delu, nevolja je u nama, njegovim čitaocima, kritičarima i izvođačima.

Borisav Stankovic_2

Bora je živeo u svom vremenu i pisao kako je mislio da valja, ne obazirući se, srećom, na trendove i forme. Do kraja je ostao taj koji jeste, svoj i neponovljiv. Otišao je tužan, željan, i ljut, na sve oko sebe.

A, onda smo došli mi. Dok je bio živ, valjali smo ga u blatu, ponajviše zbog držanja pred neprijateljem, je l te, da bi nakon njegove smrti počeli da ga veličamo bez mere i ukusa, i što je važnije, bez čitanja, razumevanja i (pre)vrednovanja onoga “šta je pisac želeo da kaže”.

Ako je iko na svetu umeo da opiše užas male sredine, onda je to Bora. Duh palanke – to je zatiranje posebnosti, potuljenost, licemerje, lenjost, kukavičluk, teskoba, prevara, zločin, ludilo, nečista krv… Život, međutim, nije pravedan: kad je pisac otišao na onaj svet, palanka ga je uzela pod svoje i uprepodobila; srezala je sve što kod njega štrči i uzela da veliča ono što slavi njen duh.

Koliko ste puta do sada, na sedeljci, u kafani ili na nekom fensi skupu, imali prilike da slušate mudrosere koji tvrde da znaju šta je žal za mlados i zašto je važan konj Dorča, koji vole da recituju poj mi Koštan, s otvorene oči u grob da legnem, koji tvrde da razumeju Paraputu kao da im je brat rođeni, a pouzdano znate da baš ti likovi čitavog života leže na grbači poreskih obveznika, da su rasisti koji od Cigana iz komšiluka vole samo Bregovića, da je za njih jedino mercedes automobil, pri čemu se nikada ne hvataju za džep kada je bližnjem potrebna pomoć. I koji se, na kraju krajeva, ne libe da sve, pa i sopstvenu decu, žrtvuju zarad ličnog blagostanja.

Jebala ih, Boro, tvoja žal za mlados.

Delo “Pod okupacijom”, koje objavljuju Vranjske, do sada nisam imao prilke da čitam, mada poznavaoci tvrde da je objavljivano i ranije. Kako god, sada mi je jasno zašto je ta proza bila skrajnuta i zaboravljena. Prosto, tamo nema ničeg što može da se izvadi iz konteksta, nema tog parčeta koje može da se iskoristi u slavu palanačkog svetonazora, naprotiv.

“Pod okupacijom” je memoarsko štivo o rodotrubima, tj. ratnim profiterima, mutivodama i zabušantima iz perioda Prvog svetskog rata, gorko svedočenje o slatkorečivim licemerima koji su se obogatili na tuđoj zatucanosti i nesreći. Ovo Borino delo nije bilo popularno ni posle Drugog svetskog rata, ni posle klanice devedesetih na prostoru SFRJ, zato što palanka, koja proizvodi rat, ne voli da vidi svoje lice u ogledalu, jer je nepodošljivo; oni koji su se okoristili na tuđoj nevolji ne žele svedoke, a oni koji su opljačkani ne žele da ih neko podseća na večni poraz.

Uostalom, da ne pričam mnogo, evo odlomka iz dela “Pod okupacijom”:

– Bistar i drzak a željan života i to onoga gospodskoga, ugodnog, pa i videvši da to neće moći postići svojim zanatom a da suviše svoje krepko i zdepasto telo ne žulji, brzo se je rešio i odao se politici. Osećajući da zbog svoga slabog obrazovanja neće moći u većim partijama brzo dogurati u prve redove, on se odmah okrenuo najmlađoj političkoj stranci. Svojim bistrim okom promerio je da će u njoj moći odmah stupiti u prve redove međ prvake te nove stranke i zasesti na njenu grbaču i od nje posle gospodski živeti.

Bora je ovo napisao pre sto godina, a kao da nas je juče gledao. Šta je bilo posle, svi znate.

Zoran Radulović