Pozorište mora da se bavi aktuelnim temama u svim sferama života, da obrađuje razne teme kako bi se skrenula pažnja na anomalije u društvu.


 

Predstava “Vođa” apsolutni je pobednik devetog “Repassage festa” koji je sinoć završen u Ubu. Žiri festivala je ocenio da je, u konkurenciji najboljih amaterskih predstava iz republika bivše SFRJ, u “Vođi” viđena najbolja muška epizoda (Marko Nikolić u ulozi Šarca), zatim najbolji kostim (Ivana Mladenović), najboji scenski pokret (Tamara Antonijević Spasić) i najbolja režija (Bojan Jovanović), te da je to najbolja predstava u celini.

Šesta pobeda

     “Repassage fest” je sedmi po redu festival na kojem je odigran “Vođa” i ujedno šesti na kojem je ova predstava proglašena za najbolju. Nagradama, međutim, tu verovatno neće biti kraj, jer će je 25. novembra videti i žiri Festivala omladinskih scena u Beloj Palanci (selektor prof. Ivica Klemenc).

     Režiser i glumac vranjskog pozorišta Bojan Jovanović na početku razgovora za portal VranjeNET ističe da “Vođa” ipak nije pravljen za festivale, već za srednjoškolce, da bi na osnovu viđenog analizirali Domanovićev tekst. Zapravo, radi se o projektu “Školsko pozorište” koji je grad finansijski podržao.

     – Već pri kraju rada na predstavi znali smo da imamo dobru stvar u rukama. Na međunarodni festival amaterskih pozorišta (DAF) u Kočanima, koji takođe ima jaku selekciju jer se pojavljuju predstave iz regiona, prijavili smo se slučajno, na sugestiju Trajčeta Georgijeva koji je u Vranju režirao “Tri sestre”. Selektoru DAF-a sam poslao snimak generalne probe i on nas je pozvao. Tada sam pomislio da ne bi bilo loše da se pojavimo i na regionalnoj smotri u Lebanu. Pobedili smo na oba festivala. Tako je sve krenulo – kaže Jovanović.

     VranjeNET: U čemu je tajna uspeha “Vođe”?

     Jovanović: – To je, pre svega, dobra predstava. Svuda smo dobijali najbolje ocene, kako žirija, tako i kritike. Svi su bili iznenađeni visokim nivoom kvaliteta koji je dostignut sa mladim amaterima. Na skoro svakom festivalu sam čuo komentar da je ovo pravi model rada sa mladim glumcima. Mogu slobodno da kažem da je pozorišni amaterizam u Srbiji na jako niskim granama zato što se predstave obično pripremaju bez ozbiljnije edukacije i analize: prosto, ljudi se skupe, izaberu tekst i rade. Ja zato glumce u “Vođi” i ne mogu da nazovem amaterima jer su ti mladi ljudi prošli kroz ozbiljan proces edukacije u našoj glumačkoj radionici: mnogi su godinama u pozorištu, što na dečjoj, što na omladinskoj, a neki su igrali i na večernjoj sceni. Imamo više od deset studenata – režije, glume, dramaturgije, produkcije… Dakle, stvorena je ozbiljna ekipa.

     Koliko je za uspeh predstave zaslužan Domanović? Rekao bih da tekstovi “Vođa”, “Danga” i “Kraljević Marko po drugi put među Srbima”, koji su korišeni u vašoj predstavi, ni posle sto godina nisu izgubili na aktuelnosti.

     – Verujem da i to ima uticaja. U Kočanima nam je jedan kritičar na okruglom stolu rekao da je “Vođa” u pravom trenutku gostovao u Makedoniji. U Republici Srpskoj smo takođe čuli da nikada nije bio bolji trenutak da se igra. Sva stručna javnost u Srbiji smatra da je u našoj predstavi Domanović dobro pročitan i da je napravljena uverljiva aktuelizacija.

Autocenzura

     Zašto je ovde Domanović stalno aktuelan?

     – Zato što se ništa nije promenilo u načinu razmišljanja. Stalno se vezujemo za određenu ličnost, ko god to bio. Kao da nismo dovoljno svesni da moramo da se pozabavimo sami sobom da bismo napredovali kao narod, nego nam je stalno potreban neko ko će da nas vodi, bije po ušima i govori nam šta bi trebalo da radimo.

     Pored silnih nagrada, imali ste i jednu neprijatnost, u Centru za kulturu u Rakovici.

     – Dan pred predstavu, rečeno mi je da “nije trenutak da se igra”. Na moje pitanje zbog čega, direktorka Centra mi je rekla “pa eto, zbog trenutne situacije u zemlji”, što je meni bilo vrlo nejasno. Kakva je to “situacija”, nije vanredno stanje, kakav je problem? Mogli su da kažu da je pao reflektor ili da je pukla neka cev na sceni, da postoji neki tehnički probem, kako je posle i objavljeno, ali je objašnjenje meni prvo bilo da “nije trenutak”.

bojan-jovanovic-vranjsko-pozoriste_2

     Kako ste sve to razumeli?

     – Kao direktorkinu autocenzuru. Prosto, možda je smatrala da će neko nešto da joj zameri, premda niko nigde nije imao problem zbog ove predstave iako se radi o aktuelizaciji Domanovića. Predstava nije pamflet, ne bavi se politikom i prozivanjem na taj način, njen fokus je na kolektivnoj svesti, na narodu i njegovoj opsednutosti vođom oduvek, od Obrenovića, kada je Domanović pisao, pa sve do danas.

     Da li ste se tokom pripreme predstave pribojavali zabrane?

     – Ne. Nekoliko puta sam čuo “vi niste normalni”, zabraniće vas”, ali ja kao umetnik nemam osećaj da neko želi da zabranjuje predstave. Znam da je bilo takvih slučajeva, kao sa “Svetim Savom” početkom devedesetih, ali prosto nisam očekivao da neko može da ima nešto protiv “Vođe”, prevashodno zato što je grad podržao projekat “Školsko pozorište” i zato što je Domanović lektira. Dva različita gradska rukovodstva su nam pomogla da idemo na festivale, a imali smo i prijem kod dva gradonačelnika.

     Da li vas je neko iz gradskog rukovodstva zvao da pita šta se desilo u Rakovici?

     – Ne, i mislim da nema potrebe za tim. Imam vrlo pozitivna iskustva sa gradskom upravom, i u prethodnom mandatu, i sada. Prosto, ja se ne bavim politikom i nisam nikada bio uključen u takve priče, ali smatram da je pozorište tu da bi dalo komentar na aktuelne društveno političke i socijalne okolnosti.

     Mora li pozorište da potkazuje stvarnost?

    – Smatram da mora da bude angažovano da bi postojalo i da bi nešto značilo u društvu. Mora da se bavi aktuelnim temama u svim sferama života. Tako se sada radi svuda u regionu. Potencira se da pozorište obrađuje razne teme kako bi se skrenula pažnja na anomalije u društvu.

Pozorište ne može da naškodi vlasti

     Ne bojiš se sputavanja umetničkih sloboda od strane aktuelne političke elite?

     – Ne mogu da pričam šire, ali na osnovu dosadašnjeg ličnog iskustva u Vranju, ne. Pre “Vođe”, pozorište je ovde 2009. napravilo “Prljave ruke”, zatim je 2012. igran “Slučaj jednog pritvorenika”, pa 2013. “Opštinsko dete”, gde takođe postoje ozbiljne kritike društva i raznih pojava unutar vlasti. Na osnovu tog iskustva smatram da gradska vlast, i prethodna i ova, ne gleda na pozorište kao na nešto što će da joj naškodi. Pozorište mora da ukaže na neki problem, mada ono ne može da ga reši, niti je ikada moglo.

      Gradska vlast najavljuje da će naredene godine smanjiti budžetska sredstva za kulturu.

     – Nadam se da neće, jer će biti dovedene u pitanje programske aktivnosti i produkcija. Sa ovim sredstvima jedva možemo da izguramo sezonu i da pravimo nove predstave. Pouzdano znam da za produkciju imamo najmanji budžet u zemlji. Imamo manje novca čak i od nekih amaterskih pozorišta i domova kulture. Mislim da imamo i najmanji broj zaposlenih u zemlji. Pri tome nemamo zgradu. Razumem da se sada znatna sredstva odvajaju za obnovu objekta, ali to je jedno, a programske aktivnosti su nešto drugo. Ne možemo sad da zatvorimo pozorište i da ništa ne radimo dok ne dobijemo novu zgradu. Mislim, može i to, ali to ne bi bilo dobro ni za grad ni za nas umetnike.

Zoran Radulović

PORTRET

Bojan Jovanović (1982) diplomirao je 2007. na „Akademiji umetnosti“ u Beogradu, u klasi profesora Ivana Bekjareva. Od novembra 2016. je na postdiplomskim (master) studijama na katedri za pozorišnu režiju na Evropskoj Filmskoj i Teatarskoj Akademiji (EFTA) u Skoplju. Od 2008. je stalno angažovan kao glumac u pozorištu „Bora Stanković“, a za osam godina profesionalnog rada igrao je u više od 20 predstava i dve tv serije. Potpisao je 10 pozorišnih režija. Dobitnik je brojnih nagrada. Od novembra 2016. obavlja funkciju umetničkog rukovodioca vranjskog pozorišta (na istoj funkciji bio je i u peiodu 2009 – 2012), gde se poslednjih šest godina bavi i pedagoškim radom u okviru Glumačke radionice.