U bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine stradala je i Vranjanka Jelena Stamenković, rođena oko 1877. u Gornjoj Čaršiji, u kući u blizini kafane „Belo jagnje“, od oca Koste i majke Agnije, a mnogo poznatija kao Belo Lenče.


 

Pesma „Otvori mi, belo Lenče“ svakako je nastala pre 1898. i šaljiva je reakcija vranjske čaršije na veliku ljubav između Jelene i Milana Tasića, rođenog u Vranju. Njegov otac je učesnik srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Zabeleženo je da je stradao pri povratku iz rata.

Porodica Tasić bila je imućna, a tranzicija po oslobođenju od Turaka je nije pogodila, jer se njihov imetak sastojao od plodnih njiva na obodima grada. Mladi Milan je svakodnevno na belom konju obilazio nadničare i sluge. Prolazeći Gornjom čaršijom, obilazeći imanje na Rudini, zapazio je Jelenu, zapazila je i ona njega. Ubrzo je i čitav grad uočio zaljubljeni par i odmah ispevao šaljivu pesmu.

Belo Lenče i Mile Pile

Bili su to teški dani za porodice Stamenković i Tasić i one hitno reaguju i spasavaju čast. Deda ženi Milana lepoticom iz bogate goločevske porodice, plavookom i vitkom Ljubicom, otac udaje Jelenu za Kostu, ali pesma je sve glasnija, sve pevanija. Nema kafane, nema slave, nema svadbe bez nje. Širi se i u okolne čaršije, u Gnjilane, Prištinu, Kumanovo, Leskovac…

U njoj intimno uživaju i glavni junaci te lirske pesme i pevuše je u sebi. Milan i dalje obilazi njive i vinograde, krstari gradom na belcu i svakodnevno sreće Jelenu, a i ona kao da zna kada će projahati, uvek je na kapiji, uprkos opomenama koje dobija od roditelja… Njihovi supružnici su sve ljubomorniji, a ako na tren i zaborave na muku, odmah ih podseti pesma koju je poručio u obližnjoj kafani neki pripiti bekrija. Kako odu na slavu ili svadbu, među prvima, pa onda skoro posle svake treće, peva se „Otvori mi, belo Lenče“.

Ljubav je plamtela još pet godina i nagoveštavala je rasturanje brakova. Pod takvim pritiskom, Kostini i Jelenini roditelji donose odluku da se bračni par odseli iz Vranja. Što dalje, u Beograd. Tamo je njen muž radio od 1903. kao tramvajski radnik.

Belo Lenče i Mile Pile, iako surovo razdvojeni, nisu prekidali svoje ljubavne maštarije, pa je ostalo zabeleženo od strane Vuke Pop-Mladenove da je Jelena želela da se njen sin oženi Milanovom ćerkom, ali se Ljubica, potencijalna prija, žestoko pobunila: „Neću za njojnoga sina da dam ćerku! Zar i ja da se ljubim sas Belo Lenče?“

Milan Tasić je preživeo Prvi svetski rat i izašao je sa oficirskim činom. Kada je čuo da je Lenče stradala 6. aprila, odmah se pridružio, kao major, kraljevoj vojsci. Svedoci govore da se čitavog rata svetio Nemcima za smrt svoje jedine ljubavi.

Ovo vi je za moje Lenče!

Mile Pile, Belo Lenče

Milan Tasić – Mile Pile

Njegova jedinica je neprestano sarađivala sa partizanima, pružio je utočište desetinama boraca kada je u jednom trenutku rasformiran Kukavički partizanski odred i dozvolio im je da se opet pridruže saborcima kada se odred ponovo okupio posle skoro godinu dana. Komandovao je združenom četničko-partizanskom jedinicom 1944. u jednoj bici u blizini Bujanovca, kada su naneti značajni gubici nemačkoj diviziji koja se povlačila iz Grčke i kada je uništen oklopni voz. Svedoci navode da je tada rekao: „Ovo vi je za moje Lenče!“ Onda je kroz suze zapevao svoju pesmu, koju su, takođe plačući, prihvatili svi saborci, da se čuje do neba.

Milan Tasić umro je u Vranju 1960. godine i sahranjen je na Šapranačkom groblju. Po njegovoj želji, na spomeniku su reči „Mile Pile“.

Čaršija je priznala ljubav između Jelene i Milana onog trenutka kada je nestao prvobitni šaljivi ton iz pesme „Otvori mi, Belo Lenče“.

Zoran S Nikolić