Otac bi presekao hleb, u vidu krsta i natopio ga crvenim vinom iz čaše. Izgovarali smo tiho, bogobojažljivo “Oče naš”. Nekoliko puta bismo okrenuli hleb u krug, a onda bi ga prelomili. Svako je dobijao svoj deo kolača koji smo tri puta ljubili: prvo za kuću, nanu, oca, majku, brata, sestru i na kraju za mene.


 

Na Badnji dan ustajali smo ranije. Po Badnjak smo odlazili sa komšijama. Sakupilo bi se nas petnaestak i sa sekirom na ramenu išli bismo put Goliča. U blizini Sobinske reke sekli smo mlada hrastova ili cerova drva. Stablo se pri dnu posipalo crnim vinom, pšenicom, a onda se iz tri zamaha obaralo na zemlju. Prvi zasek bio je sa istočne strane. Neko bi izustio “Oče naš”, a završavali smo svi: “U ime Oca, Sina i Svetoga duha, Amin!”

Pili, pili, piju kvak!

     Stariji su ložili vatru, kuvali meku dudovu rakiju, mezetili trljanicu od suvih paprika i praziluka, krompir salatu, začinjenu domaćim vinskim sirćetom sa dosta crnog luka, živu, barenu i pečenu papriku iz turšije. Bilo je i riba, konzervi “Beograd” i “Avala”, i obavezno pogača koja se rezala i lomila. Za kraj, vadio se drveni čep sa desetolitarskog staklenog balona napunjenog vinom kominjakom, koje je penilo i režalo, “kao da ima zube”.

     Vraćali smo se pre podneva. Nana nas je radosno dočekivala, uzimala grančice i ukrašavala ulazna kućna vrata. Stizalo je Badnje veče. Majka je sa nanom sve brižno pripremila: tu su česnica sa srebrnom parom, pogače, suve, crvene paprike, punjene kočanskim pirinčem, ribe (sveži šaran od kilo i po), pita sa kupusom, tikvenik, lučen gra (vrsta pasiranog pasulja tetovca sa tucanim belim lukom). Od salata: kiseli kupus, paprike, zeleni paradajz i krastavci iz turšije, masline sa prazilukom. Od voća: jabuke, kuvane kruške kakičke, orasi, kesteni, smokve, urme, zapečeni parčići bundeve pečenke.

     Pre večere izašli bi svi iz kuće. Otac bi uzeo Badnjak i unosio ga u sobu. Za njim, nosili smo po malo slame i pšenice. Tri puta bi obišli trpezu, koja se postavljala na podu, na slami.

     – Pili, pili! – čuo se očev prodoran glas.

     – Piju kvak, piju kvak! – oponašali smo piliće i ostavljali slamu i pšenicu.

Badnji dan, koliko iskrica toliko zdravlja

Badni dan i Božić Vranje

     Potom bi otac uzeo grančicu i džarajući žar stavljao je u šporet. Nastalo bi silno pucketanje, poletele bi iskrice. Čulo se nazdravljanje:

     – Koliko iskrica toliko zdravlja, koliko varnica toliko para…

     Nana bi okitila grančicama Badnjaka ikonu Svetog Arhangela Mihaila ispod koje je gorelo kandilo. Otac bi prišao trpezi i upalio veliku voštanu sveću, ukrašenu asparagusom. Stojeći, gledali smo obavljanje obreda.

     Za nas decu, posebni doživljaj bio je lomljenje česnice sa parom.

     Kome će se pasti!? – samo smo na to mislili.

     Otac bi presekao hleb, u vidu krsta i natopio ga crvenim vinom iz čaše. Izgovarali smo tiho, bogobojažljivo “Oče naš”. Nekoliko puta bismo okrenuli hleb u krug, a onda bi ga prelomili. Svako je dobijao svoj deo kolača koji smo tri puta ljubili: prvo za kuću, nanu, oca, majku, brata, sestru i na kraju za mene.

     Otac se svim silama trudio, uz pomoć majke dok je mesila česnicu, da para meni, kao najmlađem pripadne. Brat je to ravnodušno podnosio, a sestra uvek sa suzama.

     – I dogodine da se sakupimo u zdravlju i sreći! Prijatna večera”! – odjekivao je svečani očev glas.

     – Daj, Bože, daj, Bože! – uzvratile bi nana i majka.

     Sve što bi ostalo od jela i pića nije se sklanjalo sa trpeze. Tako bi se dočekivao, sutrašnji, najradosniji dan – Božić!

Badni dan i Božić Vranje

Božić i krivo magarence

     Nakon obilne večere nastalo bi ritualno čišćenje obuće. Zbog krivog magarenceta, koje je dolazilo sa poklonima u toku noći. Posao smo shvatali krajnje ozbiljno. Zato smo, za tu priliku, čistili gumene čizme, koje su bile najdublje i u kojima je moglo da stane najviše poklona. Lako su se čistile. Kada se dobro operu, ocede i obrišu vunenom krpom sijale su kao mesečina.

     – Samo ako su čiste, krivo magarence će ostaviti poklone i ako spavate. Ako vas vidi, pobeći će! – upozoravala je nana.

     I pored ogromne želje da vidimo krivo magarence morali smo u krevet, i glavu smo zavlačili pod jastuk, za svaki slučaj.

     Jutro smo dočekivali sa nestrpljenjem. Odmah smo hitali u hodnik i istresali čizme. Bilo je svega: skopskih čokolada “Evropa”, bombona u raznobojnim svilenim omotima, pletenih vunenih čarapa, novca…

     Nana bi nam iznosila i nove pletene džempere, pantalone, haljinu za sestru, sve što magarence nije moglo da stavi u čizme. Onda bi nas obukli u novo ruho, koje je blistalo na nama.

     Nana je odlazila u Gradsku crkvu, na službu. Kada bi se vratila, porodično smo odlazili na Šapranačko groblje i palili sveće pokojnim precima, prijateljima, komšijama… Po povratku, nas decu, slali su u posetu rođacima. Čulo se svuda: “Hristos se rodi!”, “Vaistinu se rodi”! Dobijali smo poklone, voće i malo novca, jeli Božićne kolače.

     Kući smo se vraćali pred ručak, siti. Nana se ljutila, jer se na sto iznosio “božićar” sa ušećerenom jabukom u ustima. Razne pite, slani pereci, kiflice, salčići, sitni kolači, gurabije, tatlije i baklave.

     Nakon ručka se leškarilo i odmaralo. Pravili se planovi za nadolazeću duvansku godinu, pogađalo koliko će “katran iz ušiju” vredeti u Monopolu naredne jeseni.

Gosti i pesma

     Drugog i trećeg dana Božića dolazili su nam gosti: baba od majke Zlata, kum Gage Kalča, teča Velja Spasinac sa tetkom Ružom Goginkom, čiča Sava Trničanin i strina Vera Furtunka, Moša i Brana Kukini, Save Burčino, Duško i Ruska Žbevčiki, Olga Borkova i mnogi drugi. Naravno, posete su i uzvraćane. Jelo se, pilo i veselo čavrljilo. Baba Zlata bi prekinula razgovor:

     – Ajde, Zorke, daj onuj našu, setnu, mekamlijsku, pušti glas kao k’d namami muža ti Vladu Rakovče u skut.

     Baba Zorka bi se uzvrpoljila, uzdahnula za ono njeno što beše, više loše nego dobro, ustala bi na sred sobe, podbočila se rukama o kukove i zapevala zanosnim, napuklim glasom:

     – A kude si bila, mori Kara Koco…

Dušan Đorđević