Bojim se da ćemo svi znati gde je Alep! Već se neko vreme ne priča o migrantima iz Sirije (i ostalih rasturenih država na Levantu i šire), talas je uminuo, ali pripreme koje sprovodi naša država su i te kako intenzivne.

Piše: Dragoljub Stevanović

Verovatno niste čuli za Gerija Džonsona, kao što malo broj ljudi zna da se na američkim predsedničkim izborima ne kandiduju samo dva (od ovog ciklusa dvoje) kandidata, već se tu uključi još po koji entuzijasta, verovatno lične promocije radi. Takav je slučaj i sa pomenutim gospodinom Džonsonom, koji se proslavio jednom svojom greškom.

Na pitanje nekog novinara u 1 na 1 intervjuu o tome šta misli o situaciji u Alepu, on je odgovorio: “Šta je to Alep?” Odmah su se na njega sjatili mediji, da kako može kandidat za Predsednika Svetskog Policajca da ne zna gde su mu trenutno poslate “patrole”, i ostalo padanje u fras!

Alep, Sirija, Srbija…

No, ja bih rekao da je srećan onaj narod (a narod je taj koji iznedri svoje političare, kao što su Ameri iznedrili Gerija Džonsona, uprkos u našem narodu uvreženom mišljenju da naši političari padaju s Marsa!) koga takve geopolitičke stvari ne dotiču, ne tiču ga se, ne bavi se time, pa, sledstveno tome i ne zna gde je Alep, a Sirija, Srbija i Sibir su mu jedno te isto!

Ja volim da ispratim američke predsedničke izbore, sporta radi, jer su svi šareni, praznični, raspevani, jedan veliki cirkus, gde se, za razliku od naših izbora, ne raspravlja o teritoriji, narodu koji nestaje, ratovima sa susedima i ostalim grobno ozbiljnim temama, nisu svaki sudbonosni, već se dva kandidata (obično podjednako kretenska, izuzimajući Baraka Obamu) nadgornjavaju oko toga ko je kakve mejlove slao, ko je šta tvitovao, ko je koliko puta bankrotirao, dok se trude da se zadrže na temama: legalizacija marihune, legalizacija gej brakova, abortusi, religija…

Dobro, ni većina naših ljudi nije čula i ne zna gde je Alep, no, po informacijama koje sam, što se kaže iz prve ruke dobio, bojim se da ćemo svi i čuti i znati gde je Alep! Već se neko vreme ne priča o migrantima iz Sirije (i ostalih rasturenih država na Levantu i šire), talas je uminuo, ali pripreme koje sprovodi naša država su i te kako intenzivne, i te kako obavijene velom tajne i nekakvom “omertom”.

Odakle su tvoji, sine?

Odmah da se razumemo, ja nisam pobornik teorija zavere, čak se retko upuštam u rasprave na Srbima omiljenu temu geo-strateške politike, jer čemu sve to! No, nekako su zabrinjavajuće počele da mi se slažu neke kockice, kada sam ovih dana čuo o intenzivnoj izgradnji kolektivnih centara za, pazi sad, TRAJNI smeštaj izbeglica, migranata, kako vam drago! Opa! I to, pazi gde, u Pirotu, Dimitrovgradu, Bosilegradu, Preševu, Bujanovcu, Vranju… znači u pograničnim delovima države, gde je već decenijama na sceni depopulacija! Kad tome dodate ozidavanje granica naših severnih suseda i najave vraćanja migranata, pa zgodnu činjenicu da za nešto više od tri meseca stupa na snagu slobodna prodaja zemljišta strancima, pa još dodate tragično zanemarivanje ovih krajeva od strane države (bez obzira ko u datom trenutku bio “l‘etat c’est moi”), nešto vam krene uz kičmu i počnete da se preznojavate!

Da li je sistematsko uništavanje juga i jugoistoka naše države od strane onih koji su se i formalno zaklinjali da će je štititi, deo nekog šireg plana, ili bar naša prećutna saglasnost, za oslobađanje velikih prostranstava plodne i osunčane zemlje za neke što će doći?

I bez teorija zavere mi sve više ljudi spočitava da previše mračim, i zato neću više na tu temu. U nekom od sledećih tekstova ću malo na temu brige svake države za svoje pogranične krajeve, i kako ta briga izgleda u našoj režiji.

Jedino… nikako da se otresem te slike u glavi, u kojoj za par decenija srećem nekog klinca, koji izgledom podseća na moje komšije gornjočaršijske, pa sa njim zapodevam vaki razgovor:

– Odakle su tvoji, sinko?

– Iz Alepa, deko, iz Alepa.

– Aaaa… mašala, mašala.