Vešto žonglirajući na rubu pronicljivosti Lu Rida i osećajnosti nedavno preminulog Leonarda Koena, Alehandro Eskovedo slavi život mudrošću čoveka koji ne juri više ni za čim, već uživa u tome što je bez obzira na sve (dugotrajno lečenje od Hepatitisa C) još uvek živ.

Piše: Nebojša Cvetković


 

Od Alehandra Eskoveda, jednog od najznačajnijih autora alter roka, vremešnog po godinama, ali ne i po energiji stvaranja koja je njegov zaštitni znak, nakon četvorogodišnjeg muzičkog zatišja dobili smo dvanaesto dugosvirajuće studijsko ostvarenje nazvano BURN SOMETHING BEAUTIFUL.

     Impresivna muzička karijera, na kojoj bi mu pozavidela i mnoga zvučnija imena, ustoličila je Alehandra Eskoveda u Autora, kojeg rok kritičari naprosto obožavaju, a o kojem velika rokenrol imena govore sa dužnim strahopoštovanjem. Ovogodišnje njegovo ostvarenje, koje je već proglašeno za najbolje u karijeri ovog 65-godišnjaka, samo je još jedan argument u prilog tome.

Hiljadu gitara koje prave ljubav

     “Burn something beautiful” je, naime, nastao kao kolaboracija Eskoveda, Pitera Baka, nekadašnjeg gitariste omiljenog REM-a, koji je po sopstvenom priznanju već tridesetak godina veliki Eskovedov fan, i Skota Mak Kejhija, još jedne ikone američkog alter roka. Zajednička bezuslovna ljubav prema rokenrolu povezala je ova tri musketara u stvaranju trinaest novih meditacija kako o smrtnosti tako još više o isceliteljskoj moći ljubavi. U svakom tonu se oseća radost uzbuđenja zajedničkog stvaranja, hemija telepatskog razumevanje kakvu samo posvećenici imaju.

     Od prvog takta “Horizontal”, pesme koja otvara ovaj album, u kojoj Eskovedo peva – “Hiljadu gitara koje prave ljubav pa se na buku niko neće žaliti” – uvlače vas u kovitlac rokenrol uragana, koji je usput rečeno sam Alehandro nedavno sticajem srećnih okolnosti jedva preživeo, i ne ispuštaju vas iz njega svih 49 minuta, koliko ovo ostvarenje traje. Tako da ne preostaje ništa drugo osim prepuštanja bez mnogo koprcanja.

     Bakova prepoznatljiva REM pop melodičnost u sudaru sa Eskovedovom znalački artikulisanom distorzijom, potpomognuti Mek Kejhijevom promišljenošću, kao i fenomenalnim pratećim vokalima Keli Hogan i Korin Taker, nanovo tvore od rokenrola mesto u kojem nije sve devastirano, svet u kojem ima smisla biti normalan i pokazati emociju. I početi sve iz početka, bez obzira na brojne životne i ine poraze.

     Kada svi egzistencijalistički apsurdi od Kjerkegora naovamo stanu u pomirenost sa sobom u rečima pesme “Redemption blues” – “Jednog dana ću naći malo mira” – preostaje da spustite gard mudrovanja i uživate bez ikakvog zanovetanja u čistim emocijama pesme ”I don t want to play guitar anyumore” koja vibrira kao najbolji nastavak Štulićeve “A šta da radim”. Za ovakve frikove kada se gitara okači o klin prestaje svaki smisao bitisanja.

Alehandro Eskovedo – slaviti život ne jureći ni za čim

     Vešto žonglirajući na rubu pronicljivosti Lu Rida i osećajnosti nedavno preminulog Leonarda Koena, Alehandro Eskovedo slavi život mudrošću čoveka koji ne juri više ni za čim, već uživa u tome što je bez obzira na sve (dugotrajno lečenje od Hepatitisa C) još uvek živ. Uostalom kako sam Eskovedo kaže u pesmi “Beaty of your smile”: “Niko ne može slomiti lepotu vašeg osmeha”.

A da li pesma može da bude veća od života? DA. Kad u jednoj pesmi stane sve, (ne)spokoj, (ne)dostojanstvenost života, prošlost, sadašnjost, budućnost… Na ovom albumu ovakvih ima komada dva. Besomučni repeat, repeat, repeat…. I tako u beskrajni krug. “Sunday morning feeling” i “Farewell to the good times” su nazivi pesama većih od….

     Jedan od poslednjih autohtonih čuvara rokenrol baklje Alehandro Eskovedo u amanet nam ostavlja još jedno remek delo, bezvremeni klasik kojem će se istinski muzički sladokusci stalno vraćati kao svojoj najdražoj poslastici. Savršen album, savršenog rokenrol Autora za savršeno nesavršen svet.