Dobar radnik je za Vlajka bio svetinja, nikad ne bi dozvolio da njihova deca gladuju. Svima koji su radili kod njega davao je žita, kukuruza, grožđa, vina… Kad bi se brala letina, naročito posle završetka Prvog svetskog rata, govorio je svojim radnicima: ‘Sakupljajte samo krupno, sitno ostavljajte’. Znao je da će sirotinja kasnije proći i sakupiti što je ostalo. Kad je birao služavke za kuću gledao je da to bude žena sa decom kojoj je muž poginuo u ratu. Boleo ga je nemaran odnos države prema porodicama poginulih ratnika


Piše: Dušan Đorđević


 

Porodično predanje saopštava da je mladi trgovac Stanko Jovanović stigao iz Kruševca u Vranje početkom 19. veka, na belom konju, sa ciljem da oformi posed i razvije posao u povoljnijim uslovima za zaradu i sticanje imetka. Vranjanci su se čudili što je napustio Srbiju i „slobodiju“, a došao da živi i radi u varoši koja je pripadala turskoj carevini. Nadenuli su mu nadimak Srbinče, koji će kasnije, krajem 19. i početkom 20. veka, motivisati uspešne potomke da uzmu prezime Srbinac.

Srbinci Stojan

Stojan

Srbinska mehana

Porodica dobija na značaju tek sa Stankovim sinom Stojanom Stankovićem (1835–1918). Svoju umešnost i početni kapital koji je dobio od oca rešio je da uloži u otvaranje mehane, a ona će, prema nadimku, biti poznata kao Srbinska mehana. Bila je na mestu koje je spajalo gornji, stari deo varoši i donji, koji se uveliko gradio i naseljavao.

Bila je to mehana preko puta današnjeg hotela „Vranje“, gde su sada načičkani kafići i kafane, od nekadašnje fotografske radnje „Kondić“ do radnji porodice Brainci. Obuhvatala je prostor prema ulici, ali i iza, gde je bilo dvorište sa konjušnicom i zgradom za kočije i konje. Bila je spratna, sa sobama za spavanje. Mehana će postati prepoznatljiva po usluzi, najboljoj i raznovrsnoj hrani, urednim i čistim sobama, po konjušnicama koje su bile uređenije od nekih lokalnih ili mehana pored puteva.

Srbinska mehana je radila dugo, a pod nadzorom Stojana i za vreme balkanskih ratova, kao i u Velikom ratu.

Ne čuvaj novac, ulaži u zemlju

Lekar Kosta Todorović, epidemiolog, u to vreme, kao oficir, pripadnik sanitetske jedinice, kasnije, prilikom susreta sa Stojanovim potomcima, nije krio oduševljenje svojim boravkom u mehani: „Da, tamo je bila najbolja hrana i smeštaj. Nešto najbolje na putu od Soluna prema Beogradu“. Inače, lekar Todorović je prvi i jedini prepoznao bolest tokom epidemije variole vere u Jugoslaviji 1972. godine, jer je se s tim već sreo tokom Prvog svetskog rata.

Mehana je imala stalne goste, trgovce, oficire, popove, uglavnom viđenije i bogatije ljude, koji su želeli da dobro plate boravak i da budu dobro usluženi.

Zahvaljujući svom mehandžijskom umeću i vrednom radu, Stojan je bio u mogućnosti da se bavi i sitnom trgovinom, koja je donosila dodatne prihode. Njegova deviza je bila: „Ne čuvaj novac, već ulaži u zemlju. Zemlja je zlato!“ Zato je kupovao njive, livade, šume, sadio vinograde po okolnim brežuljcima oko varoši i po susednim selima. Imao je voćnjake, bašte… Od njega su tu devizu preuzeli i sinovi, posebno Vlajko, koji će kasnije postati najmarkantija ličnost u porodici.

Najveći zemljoposednici u Vranju

Srbinci, Stojan sa sinom Vlajkom, imali su 24 hektara zemlje i po tome su bili prvi u varoši. Posle njih su bili Trajko Popović sa 17,5, Stojan Spasić sa 13, Tasa Sotirović sa 13, Stanislava Stajić sa 12, Milorad Goločevac sa 10, Stojan Stamenković sa 9, Toma Spasić sa 9, Leposava Hristić sa 8, Janko Pešić sa 7, Natalija Rafajlović sa 7, Dimitrije Dimitrijević sa 7, Dušan Bogdanović sa 6, Rusa Janković sa 6…

Od toga, Srbinci su imali tri hektara pod vinogradima, samo 1,6 hektara na potezu današnje vranjskog naselja Dedinje, koji će Vlajku donositi velike prihode. Po mnogim pokazateljima, bili su među najbogatijima u Vranju. To bogatstvo Vlajko je stvorio između dva rata.

Srbinci TapijaNajviše zemlje i šume imaće u selima: Sodercu, Sobini, Donjem Vranju, Neradovcu, zemlje na potezima koji su opasavali varoš, kao Asanbair, današnji potez gde je Sportska hala, ispod nekadašnje fabrike „Koštana“, kod fabrike „Alfa“, u naselju Dedinje, nekada celo pod vinogradima, naselja Ledena stena, gde je bila čuvena srbinska njiva Konopljište, na kojoj se uzgajala konoplja – zbog velike potražnje u užarskoj industriji.

Tapija

Stojan je umro 1918. godine, dočekavši povratak svojih sinova iz rata i oslobođenje od bugarskog okupatora. Za vreme Velikog rata, 1917. godine, bio je ranjen i uhapšen od strane Bugara i Austro-Ugara, kako je pisao češki novinar u „Njujork tajmsu“, a potom oslobođen kao jedan od najbogatijih Vranjanaca.

Stojan je kupio kuću u varoši odmah po oslobođenju Vranja, 1878. godine. Potomci čuvaju tapiju kupljene kuće i placa od Turčina Omera Spahije, kao i deo placa kupljen od Turčina Murata Kupinca (1882. godine). Ukupno 3.000 metara kvadratnih. Kuća sa okućnicom bila je pored današnjeg gradskog parka, a sa druge strane graničila se baštom tadašnje kafane „Vranje“, u vlasništvu potomaka Janče Jovanovića Baldžije. U dužini obuhvatala je prostor od nekada čuvene kafane „Proleće“, pa do današnje zgrade Narodnog univerziteta. Na tom velikom prostoru samo je bila, kao umetnuta, kuća Jovana Petkovića Petkovca.

Kafana „Proleće“

Kafana „Proleće“ bila je u vlasništvu Vlajka Srbinca i do Drugog rata imala je više soba za spavanje u produžetku, na spratnom delu. U dvorištu se nalazila ledara, u kojoj se čuvao led i za druge kafane, kao i konjušnica. Nakon Drugog svetskog rata nastavio je da radi bife „Proleće“, a spratni deo nova vlast je pretvorila u dva stana, dodeljna vojnim licima. Kada je bife prestao da radi, tu je bio smešten magacin prodavnice obuće „Borovo“. Tek 1967. godine potomci su prodali bife i deo placa sa okućnicom poznatom vranjskom ugostitelju Dimitriju Stankoviću, poznatom Miti Tatabitu, koji je od bifea napravio kultnu vranjsku kafanu „Proleće“.

Pre Prvog svetskog rata glavni podrum vina bio je do parka, ali je srušen kada je prosečena tadašnja i današnja Ulica knjaza Miloša. Drugi vinski podrum Srbinci su imali do kafane „Vranje“, on se graničio sa baštom kafane i kućom u kojoj se aranžiralo meso.

Stojan je u braku sa Sofkom, iz stare vranjske porodice, imao šestoro dece.

Srbinci Vlajko Srbinac

Vlajko Srbinac

Albanska golgota i školovanje u Francuskoj

Ćerka Aleksandra (Sanda) udala se za trgovca Mihajla Stojkovića Atanca, Vasilija (Vaska) za trgovca i grosistu Stojana Spasića, Ljubica se udala za Kristu Prikića, narodnog poslanika Kraljevine Jugoslavije iz Vlasotinca, sa kojim je živela u Beogradu.

Sin Petar Srbinac, mehandžija i trgovac, nastavio je posao sa ocem, ali je umro je mlad, u 38. godini, od posledice ranjavanja u Prvom svetskom ratu. Petar sa suprugom Olgom nije imao dece.

Sin Stanko Srbinac, koji je sa braćom Petrom i Vlajkom prošao albansku golgotu, kao odličan đak, prepoznat je i izdvojen od strane državnih prosvetnih organa i poslat u Francusku 1917. godine, gde je završio ekonomiju. Bio je oženjen Zorom, ćerkom trgovca Mileta Ristića, poznatog kao Mile Pile iz vranjske orske pesme „Otvori mi, belo Lenče“.

Treći Stojanov sin, Vladimir Vlajko Srbinac (1887–1956), bio je najtipičniji predstavnik porodice Srbinci i nastavljač prosperiteta i uvećavanja bogatstva i ugleda. Vojsku je služio u konjici pre balkanskih ratova. Prošavši Albaniju sa vojskom kao drugopozivac, ostao je u Solunu u rezervi, gde je dočekao kraj rata. Sva trojica Stojanovih sinova bili su nosioci Albanske spomenice.

Izvoz vina na Krit

Vlajko je bio izuzetan đak i Stojan je rešio da ga pošalje da završi Trgovačku akademiju u Beču. Nakon uspešnog okončanja školovanja, Vlajko je preuzeo upravljanje imanjem, ali je svoje znanje uložio najviše u trgovinu. Postao je jedan od najznačajnih vranjskih trgovaca grosista, trgovaca na veliko. U svojoj radnji i zajedničkoj radnji sa zetom Stojanom Spasićem prodavao je raznu robu, ali glavni posao mu je bio prodaja na veliko vina, grožđa, stoke, konoplje, soli, gasa, voća, farbe… Držao je monopol na veleprodaju soli, cigaret-papira i šibica za Vranjski okrug.

„Izvozio je u Beč i Solun, vino u burićima na Krit. Imali smo prilike da vidimo kako izgledaju ti burići sa uvoznom kritskom oznakom. S obzirom na to da je na Kritu bilo proizvođača prvoklasnog vina, to govori i o kvalitetu vina Vlajka Srbinca. U izveštaju austrijske privredne komore nalazimo ime našeg dede Vlajka kao istaknutog izvoznika u centralnu Evropu“, priča Toma Srbinac, unuk Vlajkov, sin Miloša Miše Srbinca.

Njihove škole su moje najveće bogatstvo

Vlajko je kao moderan trgovac grosista bio stalno na putu.

„Kad bi svojoj ženi rekao – ‘Caco, spremaj mantije i suvo meso’ – znalo se da ide na dug put. Dešavalo se, nakon Prvog svetskog rata, da je vozom prolazio pored Vranja, ali nije svraćao. Bio je sav posvećen poslu i mnogo čega se odricao kako bi uspeo kao grosista“, priča Gordana, Vlajkova unuka.

Srbinci - magacin u centru, desno

Magacin Srbinaca u centru Vranja (skroz desno)

Vlajko je imao lokal sa spratom gde je nekad bila fabrika obuće „Moda“, potom magacin za velepodaju do nekadašnje knjižare „Nolit“, a preko puta, do porodice Žuljkovi, lokal i centralni magacin sa zetom Stojanom Spasićem.

Lokali su oduzeti nakon Drugog rata od strane komunističke vlasti.

Nije se preterano uzbuđivao zbog toga ili „nije to pokazivao“, kako se govorilo u porodici. U njegovoj duši sigurno je bio lom. „Sve ćemo ti uzeti“, pretili su mu. „Uzmite sve, ali džaba, ja sam i dalje bogat čovek, imam četiri sina i ćerku. Ulagao sam u njih, njihove škole su najveće moje bogatstvo“, govorio je.

Kuća sa kupatilom i toplom vodom

Vlajko je obnovio očevu kuću i sagradio novu, 1934. godine, za to vreme modernu. Projektant je bio viši inženjer Kosta Ivanovič Fomin. Nabavio je pumpu za vodu iz Beča i iz bunara uveo vodu u sve tri kuće. Sagradio kupatilo i imao toplu vodu. Podovi u kućama bili su pokriveni hrastovim parketima. Stanovao je u staroj obnovljenoj kući, koja je imala dva salona i druge prostorije sređene po njegovoj meri i volji. Novu je izdavao pod kiriju, a nakon Drugog rata u nju se uselio komunista Mitar Tasić.

Srbinci kuce, 1934

Srbinske kuće 1934. godine

U kuću Petra Srbinca uselio se, tada glavni komunista u varoši, Dragoljub Stojanović Kovač. „Kasnije su i Mitar i Dragoljub kuće otkupili po vrlo povoljnoj ceni, koju Srbinci nisu određivali“, navode potomci.

Političko opredeljenje

Vlajko, uprkos tome što je bio jedan od najviđenijih trgovaca u varoši, vinograde, voćnjake, bašte i njive nije zapostavljao. Naprotiv, unapređivao je proizvodnju. Bio je vrstan poznavalac zemlje, njenog kvaliteta, obrade i svega vezanog za bilo kakvu proizvodnju.

„Uzjahao bi konja i krenuo u obilazak svoja 24 hektara. Bilo je dovoljno da rukom prođe kroz uzoranu zemlju ili da je u šaci protrlja i da odmah kaže radnicima koliko đubriva treba da stave, šta da preduzmu za zaštitu ili poboljšanja roda“, navodi Toma.

Ugledan u varoši, biran je za odbornika u vreme predsednika opštine Dimitrija Stojkovića, odnosno Mite Atana. Interesovala ga je politika i bio je član Demokratske stranke Davidović-Grol.

Srbinci Vlajko, drugi s leva u drugom redu stoji

Vlajko, stoji, sedmi s leva

Imao je akcije u Vranjskoj kreditnoj banci, 1930. godini bio je član Nadzornog odbora, zamenivši trgovca Manojla Džuvarevića.

Uoči Drugog svetskog rata bio je predsednik Upravnog odbora akcionarskog Električnog društva. Njegovi potomci navode da je bio većinski vlasnik, da je aktivno učestvovao u izgradnji hidroelektrane na Jelašničkoj reci u istoimenom selu, u opštini Surdulica.

Srbinci - Desa, Dušan, Desa i Predrag Atanac

Desanka, Dušan, Danica i Predrag Atanac

Kriv što su Nemci koristili struju

„Zbog Električnog društva i akcija mogao je da nastrada posle Drugog svetskog rata. Optužen je da je za vreme rata dozvoljavao da struju koristi rudnik molibdena u Mačkatici kod Surdulice, da se to koristilo za tenkovske gusenice… Ko je u to vreme mogao da zabrani Nemcima korišćenje struje? Ali, trebalo je Vlajka optužiti da je bio saradnik okupatora i oduzeti mu svu imovinu. U njegovu korist svedočio je jedan od zarobljenih Nemaca. U porodici pretpostavljamo da ga je zatvora i sigurne smrti spasio sin Dušan, uticajni levičar i komunista koji je delovao i živeo u Beogradu“, kaže Toma.

Spasio ga je zatvora, ali ne i otimačine, čak je, kao revnosni komunista, podsticao vlast da se što više oduzme gazdama, pa samim tim i njegovom ocu Vlajku.

Sin protiv oca

„Dolazio je iz Beograda i agitovao za oduzimanje zemlje gazdama i formiranje zadruga. Na jednom skupu u selu Soderce seljacima koji su radili kod njegovog oca držao je govor. ‘Zemlju treba vi da obrađujete u zadruzi, zar hoćete da radite kod gazda Vlajka i jedete pasulj u kome kašikama tražite tri zrna?’ – govorio je. Seljaci, Vlajkovi radnici, šapatom su govorili: ‘Kako je obrađuje, gazda-Vlajku treba da se dodeli još zemlje, a ne da se oduzme“. Deda-Vlajku su oduzeli od 24 hektara prvo 21, potom se jednom iz vlasti zasviđala još jedna njiva i ostao je na samo dva hektara“, priča Toma.

Vlajko Srbinac bio je među najbogatijim Vranjancima svoga vremena, ali u mnogome atipičan kada su bogati ljudi u pitanju. Upamćen je kao druželjubiv, duševan, čestit čovek, koji je poštovao svoje radnike, pomagao sirotinji, činio mnoga dobra dela. Bio je ktitor Crkve sv. Petke na Šapranačkom groblju u Vranju, potom OŠ „Vuk Karadžić“. Pomagao je i mnoga dobrotvorna društva.

Srbinci - prva s desna Danica Daca, peta Desa

Danica (prva s desna) i Desa (peta s desna)

Radnici su ga voleli

„Dobar radnik za njega je bio svetinja, nikad ne bi dozvolio da njihova deca gladuju. Svima koji su radili kod njega davao je žita, kukuruza, grožđa, vina… Kad bi se brala letina, naročito posle završetka Prvog svetskog rata, govorio je svojim radnicima: ‘Sakupljajte samo krupno, sitno ostavljajte’. Znao je da će sirotinja kasnije proći i sakupiti što je ostalo. Kad je birao služavke za kuću gledao je da je to neka žena sa decom kojoj je muž poginuo u ratu. Boleo ga je nemaran odnos države prema porodicama poginulih ratnika i uvek je pomagao“, navodi Gordana.

Svi koji su radili na imanju poštovali su i voleli gazda Vlajka. O tome svedoči slučaj kada je Vlajko otišao kod svog radnika Stojana iz Sobine i hteo da mu prepiše najbolju njivu.

„Stojan je, sećam se, došao kod nas i pričao nam kako je gazda Vlajko došao kod njega kući sa molbom da mu pokloni jednu od najboljih njiva. ‘Uzmi, Stojane, biraj koju njivu hoćeš, da ti prepišem, ti ćeš znati da je obrađuješ. Ovi što su došli na vlast upropastiće sve, zapustiće, postaće nerezina’, molio ga je. Stojan nije pristao, stideo se da uzme tuđe. Pričajući nam o tom susretu, rasplakao se“, kaže Gordana.

Srbinci Vukosava, supruga Vlajkova

Vukosava, druga Vlajkova supruga

Neka vojnici jedu grožđe

Po završetku rata ostali su mu vinogradi gde je današnje naselje Dedinje. Graničilo se, od današnje zgrade ATD-a pa naviše prema ulazu u Sobinu, sa tadašnjom kasarnom, sa vojnim poligonom.

„Vojnici su u žičanoj ogradi pravili rupe kako bi brali grožđe. Imali smo u jednom dugačkom redu samo mirišljavi „hamburg“. Čuvarima vinograda, poljacima Arnautima, nije dozvoljavao da se rupe zakrpe, izdao bi naređenje da se ne diraju, da vojnici slobodno beru i jedu“, ističe Toma.

Vlajko Srbinac se oženio Stanislavom (Cacom) iz bogate familije Muzikanci. Njen pozamašan miraz uložio je u posao. Muzikanci su imali vilu sa imanjem u Vranjskoj Banji, bašte i voćnjake u Šaprancu, voćnjake ispod Krstilovice. I oni su doživeli tragičnu sudbinu otimačine posleratne komunističke vlasti.

Porodica

Sa Stanislavom izrodio je šestoro dece: Danicu (Dacu), Desanku (Desu), Dušana, Svetislava, Miloša (Mišu) i Božidara (Šocu). Nakon njene smrti oženio se Vukosavom Vukom Mitrović iz Aleksinca. Deca su Vuku prihvatila jer ih je volela i očuvala kao svoju.

Stanislava je sa ćerkama bila izuzetno aktivna u Kolu srpskih sestara pri Sabornoj crkvi sv. Trojice u Vranju.

Danica se udala za profesora matematike Nikolu Dragovića, poreklom iz Bjelopavlića u Crnoj Gori. Venčani kum im je bio profesor Puljević. Imali su sina Dragutina i ćerku Sunčicu.

Srbinci Desa i Bogomir 1933

Venčanje Dese i Bogomira 1933.

Desanka se udala za Bogomira Veličkovića, inženjera mašinstva. Nisu imali dece.

Dušan je bio inženjer agronomije. Studije je završio pre Drugog rata u Beogradu, gde je ostao da živi. Upoznao se na studijama i bio prijatelj sa vodećim srpskim komunistima – Slobodanom Penezićem Krcunom i Petrom Stambolićem. Od njih je prihvatio levičarske ideje.

Od komuniste do paora

Pre rata, izuzetno aktivan u ilegali, stalno bio pod prismotrom žandara. Učestvovao sve vreme rata u radu KPJ i bio na važnim funkcijama u Beogradu i okolini. Po završetku rata učestvovao je u akcijama Agitpropa, a partizanima i komunistima koji su delovali na području Beograda potpisivao je potvrde za dobijanje zvanja prvoborca. Za sebe nije hteo nikakvo zvanje, spomenicu, bilo šta… Bio je zatočenik ideje života u komuni i socijalne pravde unutar nje.

Nakon završetka rata imenovan je za direktora prvog i najvećeg jugolovenskog poljoprivrednog preduzeća „Seme“. Sa jednog studijskog putovanja iz Holandije je doneo seme crvenog krompira „dezire“, koji se do tada nije proizvodio u Jugoslaviji.

Dušan se, razočaran posle Drugog svetskog rata u dostignuća svojih saboraca, pedesetih godina razišao sa partijom i ideologijom i živeo je od poljoprivrede. Zakupio je zemlju na futoškom putu u blizini Novog Sada i proizvodio luk srebrenac i futoški kupus. Ponosio se što je poljoprivrednik. Sa suprugom Divnom Hamović imao je sina Miroslava.

Profesor na Višoj medicinskoj školi u Novom Sadu

Svetislav Srbinac bio je vojni lekar. Studije je završio posle Drugog svetskog rata u Beogradu. Radio je na aerodromu u Batajnici. Pred kraj radnog veka bio je profesor na Višoj medicinskoj školi u Novom Sadu, gde je napisao skriptu iz biologije. Kao penzioner, po pozivu vlade Alžira, otišao je tamo i bio član komisije za izdavanje potvrda za invalidsku penziju. Govorio je četiri jezika. Umro je iznenada u Alžiru. U braku sa Radmilom Stevanović, iz poznate vranjske familije Cupare, imao je ćerku Ivanu. Radmila je bila ćerka trgovca Ljube Cupare i Darinke iz vranjske familije Babadudinci.

Božidar Šoce Srbinac bio je inženjer geologije i rudarstva. Radio je u TE „Kolubara“, a ostatak radnog veka proveo u firmama „Rumag“ i „Mag“. Oženio se profesorkom geografije Zorkom. Živeli su u Beogradu.

Srbinci Vlajko i Lunga u BG

Vlajko i J. J. Lunga u Beogradu

Prvi teniski teren

Miloš Miša Srbinac završio je Pravni fakultet u Beogradu i tamo se zaposlio u Narodnoj banci. Po pozivu oca Vlajka, 1947. godine se vratio u Vranje da živi sa roditeljima. Nastavio je da radi u ekspozituri Narodne banke, kasnije u Komunalnoj banci i Beogradskoj banci. Bio je sportista, igrao je tenis.

Njegov otac Vlajko, posle Prvog rata, učestvao je u izgradnji teniskog terena zajedno sa svojim velikim prijateljem trgovcem Jovanom Jankovićem Lungom, pokroviteljem teniskog sporta u Vranju.

Miloš je sa bratom Božidarem bio i aktivan plivač i veslač pre Drugog rata i učestvovao je u tim sportovima na takmičenju na Svetom Stefanu, u Crnoj Gori. I ostala njegova braća pre rata bili su aktivni u sokolskim društvima. Dušan je bio poznati gimnastičar.

U braku sa Rolom Trajković, iz poznate porodice Sirminci iz sela Rataje kod Vranja, imao je sina Tomu, diplomiranog inženjera elektronike, i ćerku Gordanu, lekara pedijatra. Rola je pre Drugog rata bila sokolarka i učestvovala je na jugoslovenskim sokolskim sletovima održanim u Kumanovu i Skoplju.

 

SLAVA KOD SRBINACA

Za Srbince, kao i za mnoge Vranjance, slava je bila više od svečanog dana.

Za Svetog Nikolu pripreme bi počinjale mesec dana ranije. Služavke, sa ukućanima, krenule bi u detaljno čišćenje soba. Prozori i hrastov parket na podovima morali bi da blistaju. Iznosili su se tepisi, pokrovci, čaršavi, stolnjaci, miljea, na pranje i čišćenje. Dolazilo je „pola Vranja“ da čestita, blagoslovi. Potom brojni Vlajkovi poslovni partneri iz Beograda i drugih gradova. Prijatelji, poput trgovca Jovana Jankovića Lunge i drugih koji su živeli van Vranja.

Za slavu su bila u funkciji dva salona. Iz familije je određivana vredna i lepa devojka koja je bila poslužiteljka. Dan pred slavu dolazila je frizerka da ženskinju u kući i poslužateljki uredi kose. Za svoj rad, praćen ljubaznošću i osmehom koji nije skidala sa lica, po završetku slave poslužiteljka je dobijala materijal za haljinu koji je Vlajko nabavljao u inostranstvu.

Služilo se na tri poslužavnika. Na prvom žito, drugom piće, sve vrste vina i rakija, kao i likera za žene, na trećem razni kolači, sve na nepar. Gosti su dočekivani u velikom salonu. Stolice su bile poređane sa strane, a u jednom delu je bilo posluženje.

Vlajko je sa ženom i decom sedeo u sredini i primao goste. Svi su bili svečano obučeni. U kasne sate Vlajko se sa viđenim gostima sa strane, prijateljima i rođacima povlačio u manji salon, gde su uz kafu i slatko razgovarali o trgovini i politici, pripovedaju o tome Toma i Gordana.

Vlajko je bio tipičan Vranjanac, meraklija na pesmu i igru. Voleo je da zapeva, da pusti glas i da sebi oduška. „Da mi violina zasvira na uvce“, tako je govorio, a kasnije je prepričavao violinista iz Gornje čaršije, poznat kao Brica, koji je, kad je Vlajko umro, među prvima došao da mu zapali sveću.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.